Reč autora sajta o životu, vaseljeni i...

Matična strana sajta

Novo na sajtu   Mapa sajta   Beleške   Knjiga posetilaca   Kontakt   Pretraga MSKB  Blog Praktikuma   RSS feed   P@W @Tw   Izvezi stranicu u PDF

Office Praktikum

Office 2010!    Access   Word   Excel   Outlook   PowerPoint   VBA   Razno o Officeu   Instalacije i ispravke   Problemi u radu   Autorski članci   Download zona   Office bajtovi

Škola Praktikuma

Škola Accessa

Skoro svakodnevno slušamo

 

Kako sam i zašto počeo ovo da radim...

Verzija 2.0, posle nešto manje od osam godina... Da, zaista: potreban je dodatak ovom naslovu... Elem:

...i šta sam sve doživeo tokom sticanja ovog iskustva

Na početku, bilo je to otkrivanje tople vode na pravdi Boga...

Da, upravo tako je i počelo: sasvim naivno i u duhu proste kolegijalne razmene saveta i trikova. Negde u ranu jesen 1994. godine, krenuo sam u projekat razvoja informacionog sistema u jednom preduzeću. Da bih bio efikasniji u prvo vreme, kupih originalni paket Microsoft Office 4.3. Oni što su mi se najviše smejali što sam kupio original, a ne ceger disketa kod Pere Šlosera (iako sam već imao dotični ceger disketa, i to besplatno), kasnije su me najviše zivkali telefonom da mi postavljaju razna glupa pitanja, mahom ona na koja se odgovori nalaze u prvih 200 strana svakog uputstva za program...

I tako sam se, na pravdi Boga, pročuo "poznavalac" Microsoft Officea. Kasnije sam zaista i naučio dosta o njemu. A učim i dan-danas... Znam da ne mogu da izgubim ništa pomažući drugima: naprotiv, tako održavam i sebe u kondiciji. Čak i "otkrivanje tople vode", kako se naziva glavna tehnika objašnjavanja rada u programima, ima svoju vrednost ako se nekome ko nije vičan radu na računaru time pomogne da svoj posao završi brže i efikasnije.

Onda je počela moja saradnja u časopisu "Računari", gde sam pisao mahom o Excelu i o primeni softvera u poslovnim informacionim sistemima. A onda smo, nekako spontano, moj ondašnji glodur Vladan Aleksić i ja došli do zaključka da bi trebalo uspostaviti rubriku o Officeu... i tako se rodio Office Praktikum, počev od "Računara" 119.

Posle je bilo šta je bilo, BIGZ je plaćao kako je plaćao, svojevremeno bih se plašio da vam pričam o tome... A onda, ekipa lud... k-hm... entuz... k-hm, k-hm... raspoloženih eksperata na raznim poljima primene računara, vičnih pisanju, uz kapital jedne poznate i nekada ugledne izdavačke kuće, osnovala je časopis "Mikroračunari", koji je krenuo dobrim putem, ali zamalo... Onog što me je večernjim pozivima telefonom uveravao kako sam nepismen, a uz to i glup, ne želim ni da pominjem. U trenutku gašenja časopisa i preuzimanja franšize od američke kompanije koja piše šarene pamflete za široke narodne mase, a ne za ozbiljne korisnike, ostade za mnom šest nastavaka rubrike i poneki članak, jedan verni Kyocera laserski štampač (koji sam, uz Vladanovu pomoć, onomad jedva izvukao na trojnu kompenzaciju umesto velikog dela honorara koji su hteli da mi ospore - gazda je doživeo histerični napad kad je shvatio da sam ga osujetio u nameri da me zavrne), knjiga o Officeu 97, koju nisam hteo da završim posle višemesečnog rada (jer nisam dao da dozvolim da se od mog tekst napravi cirkus) i uspomena na saradnju sa grupom sjajnih kolega autora, koje danas smatram svojim prijateljima, iako su rasejani kojekuda po svetu.

Pauzirao sam, potom, oko pola godine, kada se krajem 1998. godine konačno uspostavila saradnja koja je trebalo da se ostvari i mnogo ranije: nakon što je na mojoj ličnoj prezentaciji pročitao da i dalje imam nameru da se bavim Officeom kao tehnički autor, Dejan Ristanović me je pozvao da nastavim sa radom u časopisu PC. Šta da vam kažem: ubrzo nakon što smo Dejan i ja uspostavili sjajnu i plodnu saradnju, uopšte mi nije jasno kako sam mogao da radim drugačije. Nema velike priče, dogovori se obavljaju brzo i efikasno, a moj autorski rad je poštovan i uvažen (osim pravopisnih pitanja, ali ajde-de...). U času revizije ovog teksta, preko mojih leđa i tastature je prevaljeno preko 250 tekstova napisanih za 110 brojeva časopisa "PC"... A pritom čak ne računam onih sedam-osam knjiga u izdanju kuće PC Press, u kojima sam uzeo učešće kao autor ili koautor.

Što reče neko jednom: prvih 10 MB teksta je najteže... Posle ide lako... Molim? A, da: jedan članak ima oko 15 kB teksta, a jedno izdanje moje rubrike oko 10 kB. Umetak ima oko 90-100 kB teksta, a knjige 400 kB do 1,5 MB Pa sad merite.

I tako, tri Windowsa, četiri Officea i pet godina kasnije (DOPISANO 2005: šest Windowsa, pet Officea i deset godina... DOPISANO KRAJEM 2007: sedam Windowsa, sedam Officea i trinaest godina...), kad se malo osvrnem, ispade da sam u ovoj zemlji došao do statusa jednog od najpoznatijih nezavisnih propagatora Microsoft Officea. Na pravdi Boga. Ni kriv ni dužan. Otkrivajući toplu vodu.

A opet, nije bilo ni naivno, na mahove. Učestvovao sam u lokalizaciji Windowsa XP na srpski, nešto kasnije sam radio i kontrolu lokalizacije Officea 2003... I najzad, upadoh u jezivi, ogromni projekat lokalizacije Officea 2007, paralelno prateći i zbivanja u Beta verzijama; Office 2007 sam pratio od prve, zatvorene Beta verzije objavljene u novembru 2006...

Desetine pročitanih knjiga, stotine isprobanih tehnika, hiljade učitanih Web stranica, desetine hiljada sati rada u Office programima... Malo li je?

Mala napomena: I may be crazy, but I'm not stupid. Nemojte misliti da fetišiziram Microsoft i da obožavam ono što nam radi i kako nam radi. Ja Microsoft kao poslovni entitet ne volim, i to sa mnogo više argumenata nego što bi većina čitalaca ovih redova mogla da prikupi za mnogo vremena. Ali, znam da ne postoji bolje zamišljen, pa i napravljen softverski proizvod namenjenim poslovnim sistemima nego što je to Microsoft Office. Da je i ostali softver Microsofta takav, svima bi nam bilo i bolje i lakše.

Ne, ne šalim se.

"Office bajtove" je, besramno priznajem, jako lako pisati: ostvarujem intenzivne kontakte sa čitaocima, odakle potiče barem dve trećine mojih priloga. Pratim nekoliko vrednih mailing lista (pardon: sve su to sad blogovi), odakle bezočno kradem materijale (: Doduše, prilično ih prilagođavam domaćem podneblju (ne samo prevodeći promenljive, dragi kolega - dodajem i značajan deo priče). Ronim po beskrajnim dubinama MSDN-a i TechNeta. Konačno, mnogo koristim Office u svakodnevnom radu. Dese se i vredni prilozi čitalaca, na šta sam ponosan, jer se time pokazuje da čitaoci veruju u moju rubriku kao u nekakvu nezvaničnu instituciju. Sva je istina da, zapravo, kontakt sa vama čini glavni izvor mojih praktičnih znanja.

I zbog svega toga, a i zato što verujem da će bliska budućnost skoncentrisati publicistiku ovog tipa na Web, odavno sam odlučio da napravim sajt. Dugo sam lupao glavu šta mi je činiti, dok se odgovor nije nametnuo sam... Elem, moj osnovni posao me je potkraj devedesetih doveo u sjajnu ekipu Satto Internet Servisa, gde sam se dugo bavio administracijom, razvojem i planiranjem eksploatacije Interneta u poslovnim sistemima. Problem resursa više nisam imao, ali onda se pojavio drugi problem: vreme. A onda sam naučio da dan traje 24 časa plus noć, a nedelja sedam dana plus vikend - i tako sam rešio problem (: Office Praktikum je, čvrsto sam rešio, samo "sajt u sajtu" Praktikuma na Webu, koji je treblo da udomi još nekoliko "manjih sleš sajtova". Ali, od toga do dana današnjeg ne bi ništa... A da li će ikada osvanuti još neki unutrašnji XYZ Praktikum na ovom sajtu? To niko ne zna!

Ima tu i jedan problem koji mnogi moji poznanici uopšte ne razumeju. "Blago tebi, radiš od kuće", vele. Zaboga, ljudi: reško meni, baš zato! Jeste li ikad sabrali 105 radnh sati za nedelju dana? Pa u tom ritmu POLA GODINE? Niste? Nadam se da i nećete... Ja sam slobodni strelac, što u prevodu na jezik kapitalizma daje prostu aritmetičku istinu: nula rada = nula dinara. I zato je ono što radim bez materijalne nadoknade moralo da bude potisnuto u drugi, pa i treći plan tokom dugog perioda. Praktikum je pretrpeo dugi zastoj, jer čovek ponekad mora ponešto da radi i za novac...

Sad bi mogao da usledi jedan demagoški refren iz domena plačipičkaste metafizike, ali poštedeću vas toga. Na kraju svega, samo ću vam poželeti da nikad ne osetite onaj oblik umora koji izaziva nesanicu. A ako to ikada osetite, poslušajte moj prosti savet: odmah preispitajte to što radite. Zapitajte se koliko vas koštaju rezultati koje postižete i da li ste spremni i dalje da trpite istu cenu.

To, opet, ne znači da smo od Praktikuma na Webu odustali - jer ni vi ne odustajete. Saobraćaj na sajtu ne jenjava, nego raste! Za Boga miloga! Dve i po godine bez osvežavanja, a tempo korišćenja sajta raste! Meni je to bilo čitljivo od početka. Morao sam da učinim šta je bilo moguće kako bih nastavio dalje. Zato je Praktikum na Webu i osvanuo u novom ruhu i sa novim planovima.

Ne, te planove nikad više neću objavljivati unapred.

Ne smem da zaboravim ni čoveka koga sam upoznao bukvalno pozivajući ga da uzme učešće u radu Praktikuma na Webu, a danas je moj najpouzdaniji saradnik i dobar prijatelj. Bane Mihaljev je čovek kakvog neko ni svećom ne bi mogao da pronađe; da ne postoji, trebalo bi ga izmisliti! Počelo je banalno: bio sam i ostao nedovoljno vešt poznavalac Accessa, a osnovni paket Office programa je bilo neophodno pokriti. I tako, Bane je prihvatio da deli svoju ekspertizu sa mnom i sa vama. Njegovo stpljenje me ponekad posrami, a njegov nivo poznavanja Accessa me baca na kolena. I ne samo to: Bane ima onaj sjajni dar suvislog oponiranja koje se graniči sa inatom; pošto sam i ja takav, između nas barem jednom u par meseci krene žučna rasprava o svemu i svačemu. Na kraju, uvek ispadne da smo obojica nešto naučili iz te rasprave, a retke prilike kad zajedno popijemo kafu su još prijatnije nego inače.

Ne bih dao takvog saradnika ni za šta na svetu!

Kontakt sa vama čini neprekidni izvor iskustva i saznanja. A još više od toga, daje nam radost davanja, jer je uvek lepše davati nego uzimati. Za nama se nalaze bukvalno hiljade e-poruka koje smo primili, a na svaku odgovorili kako smo najbolje umeli. Često je tu bilo trivijalnih pitanja - ali dok god zamo da nema glupih pitanja, nego samo dobrih i loših odgovora, dotle je sve u redu.

A opet, dešavaju se ponekad i čudni trenuci: koliko god da vam nudimo pomoć, pronađu se neki šampioni koji nas prozivaju u trenucima kada naša sposobnost podbaci pred nekim vašim zahtevima. Na prvom mestu top liste (izvinite, ali moram da upotrebim sledeću reč) idiotskih komentara nalazi se jedna koleginica (koja čak nije našla za shodno ni da se potpiše svojim imenom i prezimenom; na stranu što ne koristi sva slova latiničnog pisma kojim se služi), a koja je izjavila "ja sam mislila da ste bili ozbiljni kada ste ponudili svoju pomoć". I šta sam mogao da odgovorim na to? Bila je to jedna od retkih neprilika kada sam ostao bez suvislih reči kojima bih mogao da odgovorim na konstataciju uvređenog korisnika kome nisam umeo da pomognem.

Što je džabe, i bogu je milo, kažu ljudi. Samo nastane problem ako neko misli da mi moramo ovo da radimo. Eto, bude dana i kad se pojavi trag misli o kajanju.

Ne, ne bojte se: neću ja kao onaj čiča iz "Maratonaca" da kukam "nemojte ljudi, k'o Boga vas molim...", ali ću da primetim da su vaša očekivanja ponekad veća od naših fizičkih limita. Pritom ne mislim samo na one diplomce fakulteta koji bi hteli da im mi napravimo aplikaciju u Accessu dok oni rade ko zna šta, nego i na vaše mišljenje kako smo mi dužni da vam pomognemo. Izgleda da nekim ljudima nije jasan položaj one tanane, ali sasvim vidljive crte između dobre volje i moranja...

Sva je sreća da su ovakvi slučajevi veoma retki, možda tek da ih nabrojim na prste obe ruke za osam godina života Praktikuma na Webu. Nije strašno, dabome. Ali zato ne oskudevamo u pohvalama. Sad, nije to loše, ali nije ni korisno. Da ne razumete pogrešno: najviše bi nam prijalo da izrazite kritički stav prema sadržaju sajta i našem radu. Prosto, nema drugog načina da bolje usmeravamo i kanališemo osvoj rad.

Hvala vam na dosadašnjoj podršci, na razumevanju zbog kašnjenja i na sugestijama koje su me naterale da se upustim u jedan od najozbiljnijih projekata u svojoj profesionalnoj karijeri. Uveravam vas da će vaša očekivanja biti ispunjena. i očekujem da se pred nama tek nalazi najzanimljiviji period života sajta kome ste ukazali nenadmašno poverenje.

U Kikindi, negde krajem 2007.