Skoro svakodnevno slušamo
|
|
Microsoft Office:
Nedovršena slika budućnosti
Nivo:
NIVO 1 - Prilozi namenjeni svakom korisniku, pa i početniku. Među ovim prilozima se
nalaze i oni "obavezni", tj. preporuke koje bi svako trebalo da prihvati u redovnom radu.
Ako poznajete istoriju softverske scene, znate da je petnaest godina cela epoha u kalendaru. Softverske inovacije su neminovne, ali - gde smo tu mi, korisnici?
Kada sam bio učenik osnovne škole, istorija mi je bila zanimljiva samo na početku, dok smo izučavali stari vek. Kasnije se sve pretvorilo u potrebu da pamtim neke silne brojke, imena i događaje koji mi nisu značili ništa. I tako je trajalo do zrelih godina, kad sam konačno shvatio da izučavanje istorije može da izgradi i nekakav pogled u budućnost, značajno drugačiji od pukog sanjarenja o tome kako bi moglo da bude.
Dabome, nije sve baš tako jednostavno, ali nešto sam naučio: čak i u bavljenju nekom konkretnom delatnošću, postoje saznanja iz prošlosti koja pomažu da bolje razumemo moguće ishode onog što nas čeka u neposrednoj ili daljoj budućnosti. Društvo, politika... ali i tehnologija.
Slučajnost je htela da Microsoft Office otkrijem i počnem da koristim u prvim danima postojanja softverskog proizvoda pod tim imenom. Nešto pre toga, povremeno sam koristio prethodne verzije dva Windows programa koji su kasnije postali okosnice paketa (Word 2 i Excel 4). Ali moje prvo pravo, celishodno i ozbiljno korišćenje Windows platforme i Office programa je simultano počelo danas daleke 1994. godine. Preko glave sam preturio, a kroz računare proturio, nećete mi verovati, tačno sedam generacija Windows platformi (a sa varijacijama... uh, mnogo) i tačno sedam verzija Microsoft Officea...
A kad se već bavim statistikom: ovaj tekst pišem na računaru koji ima 500 puta više memorije, 1000 puta više kapaciteta diska, procesor radi 300 puta brže (ali ima dva jezgra) od moje prve "prave" Windows mašine; moj monitor ima oko tri i po puta više tačkica (a četiri puta je lakši) od prvog na kom sam pogonio Windows 3.1. Moji Office programi zauzimaju na disku "samo" desetak puta veći prostor nego onaj prvi Office koji sam instalirao sa 31 diskete...
Zašto sad sve ovo pominjem, kršeći osnovni princip da jedan autorski članak ne bi trebalo da počinje u prvom licu? Recimo da sam odlučio da sprovedem mali eksperiment nad sobom: baš kao što beše slučajno što Microsoft Office pratim od prvih dana, slučajnost je htela da se njime bavim i kao komentator, što me je upućivalo da uvek budem u toku. S jedne strane sam upućen na potrebu da uz pomoć Office programa zadovoljim potrebe firmi u kojima sam ili za koje sam radio. S druge strane, specijalizacija kao saradnika računarskih časopisa me je gonila da što pre saznam što više o novim verzijama, a zatim da pomno pratim sve što se dešava. Tu su se javile i neke druge prilike, od spontanog razvoja gomile kontakata sa drugim korisnicima do projekata u kojima sam učestvovao praktično kao insajder Microsofta. Ako baš hoćete, nije da ne znam šta se dešavalo svih ovih godina; a toga je bilo toliko da bih slobodno mogao da priznam da sam više pojedinosti zaboravio nego što sam ih upamtio.
Mala digresija: to iskustvo me je naučilo da nije baš sve onako kako misli većina. Kad jednom budete počeli da vrednujete svoje vreme i radne efekte više nego cenu hardvera i softvera, znaćete o čemu govorim. Ali, to je neka druga tema...
Elem, eksperiment se sastoji u pokušaju da iskoristim svoje poznavanje istorije sistema Microsoft Office (a pride i malo šire, poznavanje trendova u poslovnoj informatici) kako bih napravio mali ekvivalent paradigmatične parole "odakle smo došli, gde smo i kuda idemo". Ne znam da li ću se ovim poslom baviti i kroz petnaest godina, kao što ne znam da li će moj računar tada imati na sebi dvanaesti Windows i četrnaesti Office u mom stažu, 1000 puta više mesta na disku nego danas, 500 puta više memorije, monitor preko pola zida u sobi... Ali, jednu stvar već sad dobro znam, jer imam iskustva i sa prognozama: pola ću promašiti; četvrtinu ću pogoditi, a četvrtina će postati irelevantna već kroz pet godina. A kroz petnaest godina, možda će sve ovde rečeno biti irelevantno... Nema veze: sve na moj brk, neka budem kriv za sve napisano u nastavku.
Zajedničke osobine programa
Jedna od suštinskih vrlina Office programa, još od prvih dana razvoja na Windows interfejsu, jeste u prepoznatljivosti onog dela radnog okruženja na kome korisnik bira komande i operacije. Znate i sami, ako se sećate sopstvenih početaka: nakon što ste "prohodali" u prvom programu za poslovne namene koji ste koristili, svaki drugi program je delovao poznato, pa i pored toga što konkretne strukture koje obrađujete nisu iste po prirodi (stranice teksta, slajdovi, tabele i upiti, mreže ćelija...). Interakcija je zasnovana na složenoj mreži ergonomskih detalja (prečice, direktni i kontekstni meniji, dugmad grupisana na trakama, palete, dijalozi, okna...) i njen razvoj tokom evolucije sistema je bio zasnovan na složenim ispitivanjima navika korisnika. Korpus znanja o toj temi kojim Microsoft danas raspolaže je verovatno najveći koji postoji u softverskoj industriji, a činjenica je da su skoro svi artefakti interfejsa koje je Microsoft napravio (ili otkupio kroz akvizicije malih firmi) bezbroj puta kopirani u vaskolikom šarenilu softvera u ponudi. Prvu posledicu homogenosti radnih površina dobro pamtimo: otvoren je put za lakše prihvatanje više programa paketa, pa je zabeležen brz globalni prelazak sa pojedinačne kupovine programa na nabavku celog paketa, a to se nije desilo samo zbog primamljive uporedne cene.
Istorijski gledano, interfejs Office programa je evolutivno razvijan više od deset godina. Rastao je broj komandi kako su rasle sposobnosti programa i pritom smo zaticali razna rešenja. Kada razmišljate o nekom programu u kome možete da izvedete skoro 400 zahvata, i to ne računajući varijacije, s pravom verujete da je nemoguće da sve saznate i koristite. Izvesnu utehu je pružala prilika da sami ili programiranim zahvatom uredite zonu komandi prema svom ukusu ili potrebama. Ali, jedan balast je bio očigledan: gotovo kao manir, mnogi korisnici bi angažovali novu verziju paketa, brzo je dovodili u oblik koji je najviše nalik starim navikama, a zatim bi koristili programe bez ikakve razlike u odnosu na prethodnu praksu, pa čak i kad bi neki program sadržao značajna unapređenja koja skraćuju put i vreme za izvođenje postupaka u obradi. Takav pristup nije samo stvar tvrdih navika ili indigniranog odbacivanja novog: prosečan poslovni korisnik je opterećen svojim svakodnevnim radom. Realno, malo koja firma angažuje resurse da brzo i usmereno obuči iskusne korisnike u radu sa novim verzijama programa koje već poznaju. Očekivano je da nova verzija programa nekako sama ispolji nove osobine i funkcionalnosti, u maniru intuitivnog prihvatanja koje ne iziskuje nikakvo primetno dodatno angažovanje. To je, da prostite, prilično veliko iskušenje za one koji projektuju radne površine programa.
Bilo je gotovo neminovno da u jednom času dođe i do revolucionarnog pomaka na interfejsu. Još negde u vreme kada je Office XP bio nov na tržištu, šuškalo se o ideji koja je radno nazvana universal canvas. Po toj zamisli, klasična ideja o primeni programa je trebalo da bude pretočena u ideju o varijabilnom radnom prostoru u kome se angažuju samo celishodne alatke da bi neki posao bio uređen. Mogli bi da postoje nekakvi predlošci radnog prostora za tipične zadatke, ali bi njih korisnik mogao da preinači prema nahođenju i čuva ih kao svojstvo dobijenog dokumenta. Ta ideja je, očigledno, brzo napuštena, jer je nestala netragom mnogo pre nego što je Office 2003 ugledao svetlo dana.
Nije bilo lako navići se na ribon, jer i dalje ima mnogo komandi. Da li je nedavno objavljeni prototip Search Commands rešenje za sledeću verziju?
Tokom relativno dugog perioda razvoja sistema Microsoft Office 2007, javio se rizik da sve planirane novosti praktično uruše postojeću zonu komandi svojim obimom. A prepoznat je još jedan nedostatak: godinama izloženi unapređenju bez dodatne obuke, mnogi korisnici su propuštali da uoče postojanje čak i onih komandi koje su prisutne godinama, iako su mnogi imali pomisao "kako bi bilo dobro da postoji još i to". Promena koju smo dobili je jedna od najopsežnijih i najskupljih u istoriji poslovnog softvera i svakako se može nazvati revolucionarnom: promovisan je koncept ribona, zone komandi koja sadrži skoro sve komande grupisane na karticama fiskne veličine i koja je u stanju da prati kontekst rada korisnika. Interakcija pritom nije invazivna prema radnom prostoru, logično je raspoređena i ne ograničava korisnika da menja kontekst ukoliko želi.
Mnoge dileme o ribonu
Reakcije na ribon su danas podeljene i u tome nema iznenađenja. Da li je tako moralo da bude ili ne? Svaka strana ima svoje argumente u odbrani svog mišljenja. Posle više od godinu i po dana na tržištu, neke opšte pouke već postoje i zanimljive je razmisliti o njima.
Kao prvo, ribon jeste doveo do upotrebe prosečno većeg broja komandi po dokumentu; sa tog stanovišta, ispunjena je osnovna misija. Starim korisnicima je uglavnom teško pala drastična promena koja je podrazumevala drugačiji, a nepromenljiv raspored komandi u glavnoj zoni. Bilo je potrebno provesti vreme u navikavanju, što je dovelo do različitih rezultata. Vođeni činjenicom da novi programi realno imaju daleko veće operativne mogućnosti, mnogi korisnici su brzo prihvatili novi radni prostor u programima i navikli se na njega.
Bilo je, međutim, i onih koji su kategorički okrenuli leđa toj novosti i opstali na starijoj verziju sistema.
Primedbe koje su opstale u racionalnoj ravni čine osnovni kapital saznanja koje Microsoft marljivo sakuplja, mada još uvek nema informacija o tome kako bi mogla da izgleda radna površina sledeće verzije pet izmenjenih programa (i koji će još programi biti promenjeni). Glavna primedba je nepromenljivost: priručna traka (quick access toolbar), kao jedini izmenljivi element u zoni komandi, po mišljenju mnogih ne nudi dovoljno fleksibilnosti. Ima i onih koji zagovaraju opciju vraćanja klasičnog menija ili makar mogućnost da se ponudi nekakav hibridni oblik koji je izmenljiv od strane korisnika. Sadržaj ribona nije izmenljiv kroz osnovni objektni model i priručno raspoloživi jezik automatizacije (VBA), pa programe više nije moguće dovesti u stanje upravljane aplikacije. Tačnije: to je moguće, ali osim inženjerskog znanja potrebno je nabaviti i komercijalnu razvojnu platformu, što je izazvalo gnev brojnih stručnjaka čija interna Office rešenja su preko noći postala zauvek nasukana u prošlosti.
Access 2007: mnogo je naprednih korisnika koji upozoravaju da je ribon doveo do pada produktivnosti prilikom razvoja aplikacija...
Posebne primedbe su dali projektanti Access aplikacija, koji prirodno posmatraju program kao razvojnu platformu: mnogi tvrde da im je novi interfejs oborio produktivnost. Oni zahtevaju prilagodljive i efikasnije platforme za svoj rad. Krajnji korisnici Access aplikacija, opet, uglavnom vole da imaju gotovu prilagođenu radnu površinu. Izgleda da novi Access ostaje optimalan samo nejasnom i malom segmentu korisnika u tampon-zoni istovremenog samostalnog razvoja baza i njihovog korišćenja. Njima bi stari interfejs bio dovoljan, baš kao što je novi InfoPath ostao na starom interfejsu - a pošto Microsoft polaže mnogo nade na perspektive tog programa, zagovornici povratka na staro u Accessu ponekad koriste baš taj primer kao svoj argument da promene nije ni trebalo uvoditi.
Verujem da bi upravo sledeći Access mogao postati optimalan poligon za proveru prepravljene zone komandi kao osnovnog elementa interakcije. Ribon u sistemu Office 2007 je, i pored najbolje volje da izgleda što bliže idealnom, ipak "prvo mače"; pravi rezultat ove drastične izmene ćemo videti tek u sledećoj verziji, jer će u nju biti ugrađena sva praktična saznanja i pouke prikupljene u prvom periodu života aktuelnih Office programa. Prognoziram da će jedan objavljeni prototip postati standardni deo ribona: to je sistem za pretragu komandi, koji u već času kucanja opisa komande izlaže moguće kandidate u posebnoj paleti. Takođe, verujem da bi mogao da se pojavi neki oblik "glavnog prekidača" koji varira izgled zone komandi između sadašnjeg ribona i nečeg nalik staroj traci komandi.
Ne nadam se previše, ali bih bio vrlo zadovoljan da objektni model VBA (za koji je i zvanično rečeno da glasine o ukidanju nisu tačne) već u sledećem Officeu dobije mogućnost interne izmene sadržaja ribona - pod uslovom da to ipak ostane jedini funkcionalni vid korišćenja komandi. Svakako bih voleo da vidim generičku mogućnost selektivnog isključivanja pojedinih kartica na ribonu, kao što je to bilo moguće sa trakama alatki. A osim priručne trake, očekujem da vidim i mogućnost da korisnik sam formira barem jednu karticu koju će postaviti na mesto po nahođenju i u koju će moći da kopira komande kao u priručnu traku, u grupama koje takođe može sam da kreira.
Nadam li se previše?
Cela perspektiva daljeg razvoja interakcije u Office programima u potpunosti zavisi od toga kakvo rešenje će nam Microsoft dati u neposredno sledećoj verziji, čiji razvoj je i dalje pod velom tajni. Najzad, verujem da nisam jedini koji je prešao putanju iskustva "iznenađenje - oduševljenje - nervoza - navikavanje - prihvatanje" i zastao u fazi očekivanja nakon čvrsto formiranog uverenja da ovaj posao ipak nije završen.
A programi?
Sa stanovišta funkcionalnosti programa, Office 2007 je doneo ogromne pomake: spisak novosti je veći nego ikad. Zanemarimo sada to što su formati datoteka glavnih programa takođe novi. To je svakako bitno i izaziva brojne posledice, ali u ovom času predstavlja neku drugu priču; zadovoljimo se prostim prihvatanjem činjenice da ta promena mora ponekad da se desi. Ako baš hoćete, ova promena je bila takva da će potrajati malo duže vreme, u to možete biti sigurni - osim, tradicionalno, formata Access baze, koji se menjao u skoro svakoj verziji otkad Access postoji, a ne nadamo se dužem veku istog formata ni ubuduće.
Novosti u programima možemo podeliti one koje donose nove funkcionalnosti i na one koje dovode do praktično istog rezultata kao pre, ali na efikasniji način. I jedne i druge novotarije bi bilo teško pobrojati, jer ih zatičete na svakom koraku, ali svakako dominiraju one koje smo (pre)dugo očekivali, a njihov raniji nedostatak je čak ispoljavao komparativnu slabost sistema Microsoft Office na tržištu. Najočigledniji je primer izvoza dokumenta u PDF format; godinama je Microsoft Office bio de facto jedini paket poslovnih programa bez te funkcionalnosti. Sadašnja potreba da sami aktivirate taj modul nakon preuzimanja sa sajta Microsofta je posledica nekakvih nejasnih pravnih zavrzlama koje niko ne razume, pa bi bilo lepo da u sledećoj verziji budemo oslobođeni od takvog manevra.
Dodato kasnije: najavljeno je da će Office 2007 Service Pack 2 sadržati ispravku koja odmah aktivira podršku za PDF. Dakle, molbe su uslišene. Treba, međutim, sačekati do proleća 2009...
Drugi primer dugo očekivanog unapređenja je znatno kvalitetniji grafički podsistem koji najzad dozvoljava lako kreiranje vrhunske grafike, biranje kojekakvih efekata i punu paletu boja na svakom koraku. U svetlu mode da vizuelno atraktivan dokument ima mesto čak i u internoj korespondenciji, to je postala omiljena "sportska aktivnost" mnogih korisnika novog Officea, a nekima čak i jedini razlog za migraciju sistema. Ali, nema mesta pohvalama. Prvi put pišući na tu temu u vreme pogleda na Beta verziju Officea 2007, vaš komentator je napisao nešto što se brzo prepričava rečima "ovo smo dobili sa priličnim kašnjenjem". Druga opcija je, pak, bitnija: zahvaljujući promociji vizuelnih šema i stilova koji se protežu kroz sve glavne programe, lako ćemo ujednačiti vizuelni identitet svojih dokumenata u svim programima; i to je veoma dobro - i kao koncept i kao izvedba.
Word 2007: i za kompletirane programe postoje putevi poželjnih unapređenja. Modul Quick Parts spada u takve...
Ako posmatrate prosečnog korisnika tekst-procesora Word, zapitali biste se čemu uopšte trud, kad onaj trivijalni program za pisanje WYSIWYG dokumenata koji dolazi uz Windows dovoljan za prosto uređenje teksta (lično poznajem desetine korisnika računara kojima bi Wordpad završio posao pisanja teksta). Stvari se ipak miču sa mrtve tačke čak i kod nas, jer napredniji kursevi su doneli nekakav rezultat: sve više korisnika ume pravilno da koristi stilove, jezičke alatke su postale pristupačnije (mada su na srpskom jeziku beznadežno nasukane samo na samo dve osnovne funkcionalnosti). Korisnicima na engleskom govornom području je ponuđen i viši nivo kontekstualne provere teksta, što je čak teško i objasniti u malo reči, ali je vrlo primamljivo. Studenti američkih univerziteta su najzad dobili podsistem za referenciranje izvornika u nomenklaturi koju zahtevaju njihovi mentori - mada je neko "zaboravio" da obezbedi metodologiju Univerziteta Harvard koju koristi ceo Ivy League i pride kopira pola visokih škola na istočnoj obali SAD. Koncept Quick Parts, koji se sa prethodnim sistemom AutoCorrect poredi kao udobna limuzina sa biciklom, jedna je od najkorisnijih novosti u Wordu 2007: kada budete naučili da se služite "brzim delovima", bićete u stanju da od belog papira do nekog tipskog dokumenta dođete, doslovno, za manje od pet minuta. To je najbolja ilustracija kako treba unapređivati već poznate i tiražne programe.
Usput, inženjeri i matematičari konačno imaju pristojan podsistem za izradu jednačina u Wordu. To je, pak, dobar primer kako se otklanjaju slabosti u delovima programa koje bi mnogi hteli da koriste ili su se do sada okretali alternativnim rešenjima.
Međutim, kako god okrenete, Word je i dalje načelno "inteligentna pisaća mašina" obogaćena mnogim dobrim komponentama. Kakve god manevre želeli da preduzmete u dokumentu, to ćete i dalje činiti na konceptualno isti način kao u prvom Windows tekst-procesoru, doduše uz više opcija i bolju krajnju efikasnost. I dalje ćete najviše vremena provoditi pišući, a ne vrteći se u alatkama za prelom.
Šta je to što nam nedostaje u Wordu? Uz rizik da se većina vas ne složi sa konstatacijom, mirno kažem: ne nedostaje nam ništa! Neka se nastavi trend unapređenja efikasnosti kao sa dva pomenuta alata i to će biti dovoljno. Ako bi me neko iz razvojnog tima pitao šta bi to moglo da bude, predložio bih mu ovo: prepravite sistem za unos i kontrolu polja u Wordu tako da oblikom veoma podseća na unos funkcija u Excelu i to će biti dovoljan razlog mnogima da se privole sledećem Wordu.
Više ne znači nužno da je i bolje
A kad već pominjemo Excel... Pamtim vreme kad je Excel bio samo Windows alternativa drugim spreadsheet programima; jedan od njih je bio najuglednii, drugi je brzo postao bolji od tog prvog, a dok je trajala debata koji je od dva DOS programa bolji, Windows je prestao da bude modni detalj i postao je platforma koja sadrži već gotovu bateriju poslovnih programa u paketu Microsoft Office 95. Možda ta verzija zaista zaslužuje da je nazovemo najmanje uspešnom, ali ona je to bila samo u nekim tehničkim aspektima koji danas više nisu bitni. Baš naprotiv, Word, Excel i PowerPoint su bili raspoloživi na novoj platformi odmah, praktično bez konkurencije i u tehničkoj prednosti koja nikad više nije dostignuta.
Uzgred, hoće li neko najzad priznati da Microsoft nije kriv tome što su druge velike softverske kuće načinile krucijalnu grešku u proceni važnosti nove platforme? Šta god ko rekao, postojao je dovoljno dug period prilagođavanja Windowsu 95 i naslednicima koji mnoge velike firme nisu iskoristile - dok nije bilo kasno...
U času stihijskog prelaska na Windows 95, Excel je već imao istoriju automatizacije u VBA (dok su drugi Office programi to dostigli tek kasnije). To se pokazalo kao lako i dobro, efikasnost je bila neosporna i dalji razvoj je tekao kao "mirna vožnja". Najpre se desio prelazak sa 16.384 na 65.536 redova na radnom listu; slede razne pomoćne alatke kojima je angažovanje struktura bivalo lakše, pa dođoše eksplicitne liste... Kada je Microsoft otkupio firmu Navision, pa agresivno krenuo u razvoj ERP sistema, Excel je dobio i neke nove uloge, sasvim u svetlu činjenice da u spreadsheet programima vlada izvanredan balans između strukture i slobode. I opet je radni list morao da raste, varijacije u pomoćnim alatkama su morale da postanu jače... Excel 2007 ima milion redova i 16.000 kolona; pre nego što se zapitate čemu bi to služilo, treba da razumete da strukture u bazama na serveru mogu da budu i veoma velike. Nekad ste sortirali najviše tri kolone, a danas to možete činiti sa 64 odjednom; vizuelizacija podataka je poprimila oblike čije kombinacije je teško prebrojati...
Excel 2007: kažu da sa ovim programom možete izvesti šta god vam padne na pamet. Ne dajte da vas ometu vesti o povremenom otkrivanju grešaka u proračunu...
Za to vreme, ugled izvanrednog programa se krnji zbog očigledno loših procedura kontrole ispravnosti rada sistema za interno izračunavanje. Milioni upućenih korisnika se pitaju ima li logike u tome da greške i dalje opstaju. I dalje nemamo jednu pomoćnu alatku koju bi mogao da napravi brucoš na računarskom fakultetu - prosti dijalog u kome ćemo odrediti broj vidljivih redova i kolona (dabome da postoji način za sakrivanje viška iza upotrebljenog prostora, ali nije udoban). Sistemi za povezivanje sa spoljnim izvorima podataka su unapređeni, ali i dalje su nerazumljivi mnogim korisnicima. Zahvalni smo što sada ne moramo da restartujemo radnu svesku da bismo naknadno odobrili rad makroa, ali koncept sekundarne zaštite metodom pouzdanih lokacija razumeju i primenjuju samo inženjeri; korisnicima je to previše složeno. I najzad, hoće li se neko setiti da korisnici nisu programeri, a da bi možda i oni hteli da koriste sistem za proveru grešaka: trebalo bi napraviti izdvojeno okno u koje ćemo prevući sadržaj ćelije, nakon čega ćemo dobiti šemu veza referenci, kao u izvedenim tabelama!
Kao struktura, Excel je verovatno stigao do svojih limita. Nama nije potrebno da imamo više, a možda nam ne treba ni bolje nego što je sad. Poenta je, možda, u tome da bismo voleli da neke stvari radimo lakše (što delom već jeste tako), a možda je došlo vreme da se upitamo ima li onih koji žele i bolju preciznost od samo petnaest značajnih cifara.
Ali, da baš ne bude da nemam ideja o poboljšanju Excela, opovrgnuću sopstvene reči i daću primer moguće novotarije. Predlažem uvođenje kompozitnih funkcija koje nemaju veze sa VBA korisničkim funkcijama. Prosto, upotrebom nekog dodatnog interfejsa i ugrađenih funkcija, hteo bih da napravim neku "svoju" složenu funkciju koja bi ostala sačuvana u radnoj svesci pod imenom koje sam odabrao, a mogao bih da je koristim ravnopravno sa drugima. Razlog? Želim da radim brže, pride dajući korisnicima slobodu da proizvoljno pišu veoma jednostavne funkcije na osnovu predložaka koje sam im ja obezbedio.
Znam da je to moguće izvesti. Znam i da bi bilo pozdravljeno kao novost. Pitanje glasi: kako da doturim tu ideju razvojnom timu za Excel? Nadam se da ću naći načina za to.
A kad već govorimo o dostizanju limita u strukturi, takav je možda i PowerPoint 2007. Novi grafički podsistem se pokazao kao vrhunsko sredstvo za udobno i lako izvođenje odličnih rezultata na slajdovima. Istina, pritom mnogi korisnici i dalje ispoljavaju nagon da upotrebe baš sve efekte na jednoj istoj prezentaciji; tačno da čovek pomisli kako bi bilo dobro da postoji nekakav sistem za ograničavanje broja efekata animacije samo na jedan ili dva.
Ali, šalu na stranu: pored svih elemenata kontrole kojima program obiluje, zvuči gotovo neverovatno da ne raspolažemo načinom upravljanja ukupnim trajanjem prezentacije u kojoj je definisan automatski tok slajdova. Nema ugrađenog načina čak ni da saznamo koliki je zbir vremena za sve slajdove zajedno, a kamoli da nad gotovom prezentacijom definišemo vreme svakog slajda samo zadajući željeno ukupno vreme trajanja.
Takođe, bez dobrog programskog rešenja koje je teško napraviti ili nije jeftino kupiti, ne postoji način da sprečite prekid rada prezentacije u režimu kioska (ukoliko imate pristup tastaturi, dovoljan je pritisak na taster Esc). Neka od mogućih rešenja: bilo bi dobro da imamo na raspolaganju neki interfejs za izbor skrivene prečice koju je teško slučajno izabrati ili bi to mogla da bude "magična reč" koja prekida rad prezentacije. A što se tiče "običnih" prezentacija, ne znam zašto bi bilo teško da se naloži da za prekid rada treba pritisnuti taster Esc triput u roku od dve sekunde - to bi sprečilo nehotični prekid projekcije tokom predavanja, što je neželjena pojava koju sam do sada video uživo desetinama puta.
PowerPoint 2007: da li ste baš sigurni da potpuno kontrolišete sve aspekte projekcije slajdova? Tokom rukovanja vremenom u toku pripreme, i dalje nemate informaciju koliko traje cela prezentacija!
Potreban je i bolji PowerPoint Viewer od onog koji sad imamo. Pomalo eufemistički, "nadogradnja" formata za rad u pregledaču tokom pripreme nošenja prezentacije zapravo je degradiranje na prethodni format datoteke (iako to ne znači bogzna kakve gubitke). U svetlu rasta primene PC Tablet računara, bio bi red da i projekcija u pregledaču, a ne samo u punom programu, omogućuje crtanje na slajdu, pa makar i ako bismo unapred znali da čuvanje škrabotina nije moguće. Najzad, da li se slažemo da projekcija predstavlja kritično važan, ključni čin koji opravdava ceo prethodni posao pripreme? Onda bi trebalo obezbediti i neki način da donosilac prezentacije može unutar pregledača da ambulantno ispravi poneku slovnu grešku koju je prekasno uočio na nekom slajdu.
Integrisana celina
Ipak, postoji još jedna pojedinost u kojoj je Microsoft daleko odmakao, a većina drugih nije dostigla taj nivo: ujednačenost izgleda radne površine nije samo posledica rada dizajnera prozora programa. To je tek uvod u znatno razvijeniju ujednačenost "ispod haube", onu koja nudi funkcionalnu jednakost i osećaj da radite u jednom "nadprogramu". Pojavile su se brojne alatke sa osobinom inteligentnog ponašanja: počelo je sa automatskim ispravkama pri kucanju i interaktivnom proverom spelovanja. Usledili su mehanizmi "pametnih oznaka" zasnovani na diskretnom balansu između akcije na licu mesta i potrebe da korisnik ne bude ometan dok program "pametuje". Konačno, programi su došli dotle da ispoljavaju izvesne osobine napredne pomoći u gradnji sadržaja, kao što su čarobnjaci - usmereni koraci u složenom zahvatu koji su sprečavali da pogrešite dok radite. Šta god rekli oni koji misle da je dobar usability samo ono što nudi Macintosh (uradi nešto ili kako su oni zamislili ili nikako), rezultati heurističkog pristupa na novom interfejsu Office programa su spektakularno dobri. Najbolji primer su kontekstualne kartice na ribonu: sve je na dohvat ruke, aktivno je samo kad ima smisla, a ne nasrće na korisni deo radne površine.
Inteligencija interfejsa, pritom, nije uvredljivo napadna, kao što to beše onaj nesrećni Clippy, Office asistent koji iskače da bi nas obavestio o svom saznanju šta mi zapravo radimo. "Izgleda da želite da napišete pismo", reče Clippy jednom, dvaput, petnaest puta... Najpre smo naučili da ga isključimo, a zatim da ga preskočimo pri instalaciji. Kasnije je prestao da bude deo tipične instalacije, a na kraju je poslat u legendu, odakle se i dalje ponekad priziva sećanju kao predmet sprdnje. Daleko bilo, ne ponovilo se.
Nivo integracije je važna osobina koja je neprekidno napredovala: iz današnje perspektive, Microsoft Office 4.3 na šesnaestobitnoj platformi je ipak predstavljao gomilu programa koje je vizuelno povezivala "likovna dogma", a suštinski samo svrha - poslovna primena. Istini za volju, postojalo je još nešto, ali to je tada promaklo ogromnoj većini: prvi put je napisana strategija intergracije više Office programa u poslovna rešenja. Bilo je tu čak i nekih mršavih primera koji nisu ulivali bogzna koliko poverenje, ali su bili dobra ilustracija onog što nas čeka. Bilo je potrebno da dočekamo treću verziju paketa (Office 97) da bi programi postali koliko-toliko ujednačeni, najpre na planu interne automatizacije (Visual Basic for Applications kao zajednički jezik), a zatim i kao homogenizovani objektni model izložen spoljnim sistemima za programiranje (Visual Studio). Tada je najzad realno ostvarena strategija integracije: Microsoft Office je tada definitivno postao ravnopravna komponenta velike slike u kojoj je moguće izvesti ozbiljne stvari.
A budućnost?
Pitanje je retoričko, jer svakim danom saznajemo nešto novo. Nasumični primer: krajem proleća 2008, promovisana je strategija daljeg razvoja primene sistema Office 2007 na mobilnim telefonima. Zaista ne znam čemu bi to trebalo praktično da služi, jer čak i pisanje kratkih SMS poruka zahteva prilično "cakanje" tastera na prosečnom mobilnom telefonu. Možda će aktuelna pojava ultralakih prenosnih računara umanjiti potrebu da se jednog dana patimo sa Office dokumentima na telefonu dok smo na putu, ali neka bude: to je svakako jasna ilustracija trenda po kome posao teče gde god da se nalazite.
Kuku nama. Sve počinje da liči na onaj vic u kome su Japanci optimizovali ručnu kosidbu, a Mujo i Haso bili angažovani za probni rad...
Pomenuli smo samo nekoliko Office programa iz ugla njihove pojedinačne upotrebe na jednom računaru. Zaključujemo da je došlo do (gotovo potpunog) zasićenja mogućnosti programa, a da dalji razvoj verovatno počiva u nekim novim i nekim lakšim funkcionalnostima. Možda je vreme da se zapitamo da li je došlo takođe i do zasićenja mogućnosti celog korisničkog interfejsa (ovakvog kakav je sad). Današnja generacija PC tehnologije ipak samo evoluira; revolucije su malene, parcijalne i ne čine novu paradigmu za sve korisnike. S druge strane, neke stvari se dešavaju prebrzo i u prevelikim koracima: pogledajte samo šta je snašlo operativni sistem Windows Vista. Neuspeh na tržištu je toliki da Microsoft za ranu jesen 2008. planira novu i 300 miliona dolara tešku marketinšku kampanju za Vistu - godinu i po dana nakon objavljivanja! Da li je Vista bila baš tako loša ili je nešto drugo posredi? Savet: gledajte u sredinu te slike i znaćete šta se dešava. Samo se nemojte iznenaditi kad na toj slici zateknete i sebe.
No, gledanje u širu sliku proizvodi digresije. Office 2007 je uspešniji u tiražu angažovanja nego Vista; postoje pouke i od prirodnog širenja nove verzije u praksi. Na primer, i pored obezbeđenja alatki za održavanje kompatibilnosti sadržaja i dodataka za starije verzije koje otvaraju nove dokumente, ostaje gorak ukus. Korisnici su navikli da zaobilaze svako upozorenje o potencijalnim problemima, a to čini problem kolizija formata datoteka većim. Kakve pouke ćemo izvući? Hoće li dodaci za kompatibilnost sa novim formatima najzad postati deo standardnih ispravki starijih verzija Officea?
Zapravo, nije poenta u kritici neke konkretne pojave. Poenta je u ceni napretka koju plaćamo narušenom udobnošću koju, priznajte, ne stičemo preko noći. A opet, moram da vas podsetim i na to da je upravo naša sopstvena dremljivost dovela do otpora prema ribonu i novom usability konceptu u Office programima. Znam šta mislite, jer sam to čuo deset hiljada puta za ovih petnaest godina: "ali, meni to novo ne treba". To je davno prežvakana tema i neću da joj se vraćam, osim notorne činjenice: što duže budete pružali otpor, biće vam teže da kasnije uhvatite korak.
Iskreno, svejedno mi je da li i dalje koristite Windows 2000 i Office 2000. Štaviše, drago mi je da vam je takva radna platforma dovolja. Ali, za Boga miloga, zašto mislite da i ja moram tako? Međutim, to je druga tema kojom se bavimo na drugom mestu .
Budućnost Office tehnologija, o kojoj mnogi od nas razmišljaju, nije apstraktan pojam, nego se već dešava neko vreme. Pojedinac je zadovoljen: dešava se napad na viši nivo organizacije. Najveći potencijal razvoja u primeni poslovnog softvera postoji na polju integrisanog rada grupe korisnika, u čemu Office programi sve uspešnije učestvuju već nekoliko godina. Novosti na tom polju u poslednje dve godine su brojne, uglavnom su zasnovane na unapređenim i novim tehnologijama na serverima, a kojima se pristupa direktno iz Office dokumenta. Izvesno, tek će uslediti glavne novosti na tom polju, jer niko još ne može da proceni gde je tome kraj, a o zasićenju nema ni govora. Potencijal takvih platformi je neverovatan, uz opasku da se na tom nivou integracije fokus menja sa tehnologije na organizaciju.
Bolna tema, znam. Ali, čak i najveće svetske proizvodne kompanije su dozvolile sebi "luksuz" da drastično reorganizuju svoje poslovanje tako da informacioni sistem postane centralni resurs za sve. Možete biti sigurni da te firme to nisu učinile iz ljubavi prema softveru, nego iz jednog sasvim prozaičnog, ali najubedljivijeg mogućeg razloga: zbog profita.
E, pa zato možete biti sigurni da je to još jedna tema kojoj ćemo se vratiti drugom prilikom.
 Ovaj prilog
možete komentarisati ako pristupite najavi priloga
na blogu Praktikuma na Webu
|
Novo na sajtu
Mapa sajta
Beleške
Kontakt
Pretraga MSKB
RSS feed
P@W @Tw
Izvezi stranicu u PDF
Autorski članci
