Beleške

Matična strana sajta

Novo na sajtu   Mapa sajta   Beleške   Kontakt   Pretraga MSKB  Blog Praktikuma   RSS feed   P@W @Tw   Izvezi stranicu u PDF

Office Praktikum

Office 2010!    Access   Word   Excel   Outlook   PowerPoint   VBA   Razno o Officeu   Instalacije i ispravke   Problemi u radu   Autorski članci   Download zona   Office bajtovi

Škola Praktikuma

Škola Accessa

Skoro svakodnevno slušamo

 

B(l)oga li ti tvoga!

Blogujete li? Pardon: pišete li Web dnevnike? Jeste li se već uhvatili u koštac sa "već proverenom" tehnologijom prisustva na Mreži svih mreža? Da li ste, nekim slučajem, već naseli na spektralne analize analitičara Internet tehnologija koji su blogove nazvali najvažnijom pojavom?

Daleko bilo da ne poverujete onima koji su uložili duge godine da bi naučili kako da objasne drugima šta im je potrebno (vidi dole; mislim, sasvim dole). Istina, pomalo sam skeptičan prema svakome ko mi objašnjava kako treba da uradim ono što radim odavno, a da pritom sam nikad nije pokušao to isto ili barem nešto slično. U jednom času mi se učinilo da takvih ima više nego drugih, onih kojima verujem najpre zbog rezultata koje su ostavili za sobom.

Onda sam shvatio: oni koji rade uglavnom nemaju vremena za dangubu u virtuelnom prostoru, pa zato nisu toliko skloni primeni Web tehnologija prisustva, kako je jedan ugledni bloger nazvao svoju svakodnevnu aktivnost.

Samo trenutak: tehnologija prisustva? Zar je za prisustvo potrebna tehnologija? Nekad je za to bilo potrebno da se lično zateknem na nekom mestu. Nije valjda da se moje aktivnosti sada mere prema virtuelnom prisustvu?

Morao sam malo da se zamislim. Setio sam se jedne izjave čuvenog filozofa i komentatora modernih tehnologija, koji je negde u vreme početaka ekspanzije Weba rekao: "doći će vreme kad ćemo moći da kažemo da ako nešto ne postoji na Webu, onda ne postoji uopšte". Nisam smeo da proverim da li je ta legenda fenomenologije medija preinačila reč "nešto" u "neko", jer sam strepeo da ću zaista zateći tako promenjen navod. To bi me uplašilo jer bi, na neki čudan način, moglo da znači da se poigravam sa sopstvenim postojanjem. Zamislite samo: nemam blog i - puf! Nema me više!

UZGREDNA BELEŠKA - Dan pre postavljanja ovog članka na sajt, saznao sam da neka blog ekipa pokušava da "krsti" novootkrivenu vrstu majmunčeta, prema Lindovoj nomenklaturi, imenom Lagothrix blogosphera. Eto, posle C majmuna, C++ majmuna i Java majmuna iz onog čuvenog vica, uskoro ćemo dobiti i blog majmuna. Svaka sličnost je apsolutno slučajna (da li je?). Više o tome čitajte ovde.

Kvaka 22

Nemojte da me razumete pogrešno: nemam ništa protiv blogova, a kamoli protiv tehnologije koja obezbeđuje njihovo postojanje i upotrebu. Štaviše, mislim da je pretplata na RSS feed daleko humaniji način primanja informacija od mailing liste. Svakako mi je po volji to što štedim znatno vreme u lovu na razne informacije, bilo da je reč o poslu ili o zabavi, nego da trčim po sajtovima u pokušaju da saznam iste stvari. Mene brine nešto drugo, pojava koju primećujem u sasvim drugoj ravni: pojavljuju se oni koji se više brinu o meni nego ja o sebi (ili to samo tako izgleda; oni svakako tvrde da je tako) i uveravaju me da blog predstavlja ključ mog opstanka u poslu kojim se bavim.

Najživopisniji razgovor na tu temu je tekao, otprilike, ovako. "Trebalo bi da pokreneš blog", reče moj prijatelj, iskusni analitičar Internet tehnologija. Zašto, pitam ga. "Ta tema kojom se baviš je interesantna velikom broju ljudi", reče. Ali, ja već imam rubriku u poznatom časopisu i dobro posećen sajt sa tim sadržajima. "Da, ali to nije dovoljno", ubeđuje me on, odmahujući glavom čak i kad sam usput pomenuo da imam i klijente. "Time ne obezbeđuješ dovoljno prisustvo na Webu. Web korisnici prelaze na nove tehnologije". Hoćeš da kažeš da pojava novih tehnologija čini one zatečene nedovoljnim? "Ama, ne! Nije tehnologija nedovoljna, nego treba da proširiš svoje delovanje i na blog, pa da pišeš i o drugim stvarima". Kažem prijatelju da razumem to da su RSS feedovi znatno unapredili udobnost prostiranja informacija, ali da je moje vreme ograničeno, a Web aktivnost već zasićena osnovnim sajtom.

Tek onda shvatam da on uopšte ne misli na isto što i ja, nego tvrdi kako bi javno izlaganje mojih interesovanja i dešavanja pomoglo da moj posao bude bolje prihvaćen. A šta bi sa privatnošću, pitam ga ja; uostalom, zašto bi široku populaciju zanimalo sve što zanima i mene? I u kakvoj vezi su sve te aktivnosti? Bolje bi bilo da onda napravim pet blogova - ili jedan o poslu, a jedan o svemu i svačemu! Dobio sam odgovor koji bi bilo teško prepričati, zapravo ga uopšte nisam razumeo. Svelo se na to da je blog potreban da bih propagirao svoj posao (isključivo svakodnevno, i to uglavnom ne pišući o poslu!), pri čemu je, izgleda, potrebno da preusmerim svoj posao na propagiranje bloga. Na kraju je čak ispalo da bi moj glavni izvor prihoda trebalo da bude od nekakvih reklama, što bi verovatno bilo relevantno nakon što postignem posećenost od milion prikaza stranica na dan. Dakle, treba da se okanem svog posla i da se posvetim blogu kako bih pospešio posao za koji više nemam vremena jer...

Da, kvaka 22. Očigledno, ni moj sagovornik nije razumeo mene, pa je rezultat bio nerešen. I to 0:0.

Tek tad sam se više zainteresovao za domaću blogosferu u nameri da saznam kakav duh tamo vlada. Pomislio sam da bih neko moguće saznanje mogao da primenim i na svoje blogove...

A da, zaboravio sam da kažem: u času onog razgovora, moj brižni prijatelj nije znao, a ja sam prećutao da već eksperimentišem sa dva bloga (ovaj i ovaj). Ništa značajno: iako ih svesno držim tiho, a objavljujem priloge neredovno, već mi je pružilo dobar uvid u značaj bloga u mom životu. Da je zaista bio toliko brižan, moj sagovornik je to mogao da sazna i sam, posećujući moj glavni sajt. Međutim, tipičan srpski konsultant je uvek u stanju da vam objasni gde grešite, a da prethodno uopšte ne proveri čime se bavite... Elem, krenem u potragu za primerima celishodnog i dobro osmišljenog nastupa na blogu. I na sopstveno iznenađenje, otkrijem da je moj sagovornik bio u pravu.

Nažalost, bio je u pravu u onom delu sa kojim se već nisam složio tokom razgovora.

Ropstvo naše nasušno

Bilo bi previše da vam prepričavam šta sam sve zatekao, a plašim se da bi i neki od ljudi koje inače cenim mogli da se uvrede kada bih javno izrazio svoje mišljenje o sadržaju njihovih blogova. Kao i svugde, u blogosferi ima svega i svačega, od zanimljivih priča iz života, preko petparačke književnosti do (bukvalno) dnevnika ljudskih tragedija. Ali, najviše me je zanimalo da saznam kako bloguju oni koji se bave sličnim poslom kao ja i kakav utisak ostavljaju. I zaista: tušta i tma blogova koji svojim naslovom, najavom i prvim prilozima sugerišu tematsko fokusiranje na specijalnost autora, da bi se vrlo brzo ušlo u digresije, a zatim i dominaciju neobaveznih tema - od kritike novih holivudskih tzv. hitova do priloga o kvalitetu bureka u okolini futoške pijace. Najaktivniji blogeri su vebmasteri; to je, pretpostavljam, neki oblik profesionalne sklonosti.

Priznajem da ne bih primetio jednu pojavu da nisam slučajno sreo svog starog kolegu, na čiji blog sam se odavno pretplatio. Kritikujem ga da odavno nije napisao ništa na svom blogu, a on mi kaže: "Ma, pusti... Ne podižem glavu od posla, kakvo crno blogovanje". Aha, b(l)oga ti tvoga, to li je! Ili bloguješ ili radiš! "Ili živim ili radim, a za blog ima vremena", reče moj prijatelj i ozareno mi ispriča kako je njegovo mlađe dete načinilo svoje prve korake.

Da opet parafraziram jednog gospodina, poznatog po enormnom bogatstvu koje je stekao ulažući samo 2300 dolara i jednu dobru ideju, a koji je u jednoj kolumni za veliki dnevni list javno odgovorio svima koji su ga kritikovali što im ne odgovara na e-poštu. "Moj izbor je uzak", reče on, "jer u radno vreme mogu da se bavim svojim poslom ili da odgovaram na poštu". Nisam ja ni blizu toliko zauzet kao taj gospodin (a da sam iole lovaran, svakako ne bih sedeo za računarom), ali osećam se slično: mogao bih da blogujem o svemu i svačemu, ali ne nalazim za shodno. Ako već ne provodim vreme za računarom radeći, čitajući ili zabavljajući se, verujem da je za mene korisnije da radim nešto drugo. A ona priča o socijalnim mrežama, prisustvu na Webu i sličnim zanimljivim pojavama dolazi na drugo mesto, jer sam odrastao u vreme kad su prve socijalne veštine sticane uz klikere, žmurke i mali fudbal. Čatovali smo sedeći na travi ispod jednog velikog kestena na uglu dve ulice, a instant messaging smo sprovodili mahom u školi, tokom nastave, pogotovo tokom kontrolnih zadataka iz matematike. Može biti da zvučim patetično, ali i danas više verujem u lično prisustvo nego u ono virtuelno.

Sad vi mislite da sam ja protivnik blogova: varate se. Naprotiv - posle svega, zaista bih voleo da dođem u mogućnost da vodim bar jedan aktivan blog. Jedino ne znam da li bi to zaista bio blog posvećen delatnosti kojom se bavim, a svakako ne bih voleo da me zadesi pomenuta kvaka 22. Primećujem da najbolje stručne blogove pišu timovi od pet-šest, pa i više osoba; postoje i pojedinci, ali oni to očigledno rade u opisu osnovnog posla koji organizuju i plaćaju drugi. Veoma lako se razaznaje atmosfera na onim blogovima koje pišu oni koji su došli do zaključka "da tako mora biti"; koliko je među njima onih koji su spremni da priznaju koliki teret su navalili sebi na vrat, živo me zanima. Da se nisu uplašili onog "puf!", pitam se...

Najzanimljivije saznanje o fenomenu blogovanja među softverašima sam izvukao iz dva bloga stranih autora. Jedan od njih je autor najboljih knjiga o jednom programu koji intenzivno koristim, a na RSS feed njegovog bloga sam se i pretplatio paušalno misleći da je posvećen istoj temi. Grdno sam se prevario: taj blog se bavi svim mogućim, pa i najbizarnijim pojavama koje taj zanimljivi čiča primećuje u svetu oko sebe. Pišući od deset do čak trideset (!) kratkih priloga na dan, autor tog bloga pokazuje da mnogo vremena provodi za računarom, ali da je živo biće i da kategorički odbija da se njegovo ime identifikuje isključivo sa poslom u kome je svetski poznat. Iako je praćenje tog bloga čista danguba, prosto morate da poštujete takav pristup, jer je potpuno iskren, iako upakovan u blagu dozu cinizma. Drugi blog je interesantan zbog vremena svog nastajanja: njegov autor je imao tu sreću da se nedavno penzioniše posle tridesetak godina aktivne inženjerske i novinarske karijere, tokom koje je takođe postao svetski poznato ime. On je svoj prvi blog pokrenuo tek kada je okačio posao o klin, čista srca tvrdeći da nema blagog pojma na šta će cela ta ideja o vođenju bloga izaći. Ovom autoru očigledno prija odsustvo pritiska posla kojim se dugo bavio. Moguće je da sam se sa tim lovcem na tornada i ljubiteljem krstarenja motociklom nesvesno identifikovao u želji da i ja dođem do takve životne prekretnice, ali to je već druga priča...

L'art pour l'art?

Posle svega, jasno mi je da blogovi jesu zanimljivi, možda su i potrebni, a svakako čine tehnički primamljiv način konzumiranja informacija ukoliko ste pretplatnik na izabrane RSS feedove. Ali, blogovi svakako nisu ključ napredovanja u poslu; dakako, mogu da budu od pomoći, a nema sumnje da će nekome predstavljati ulaznicu u svet ozbiljnog poslovnog nastupa. Preduslov za to je, složićemo se, tematski jasna odrednica sadržaja bloga. Moje iskustvo govori da u poslu najbolje prolaze oni koji jasno prepoznaju i poštuju tanku, ali važnu crtu koja razdvaja poslovne aktivnosti i dešavanja od ličnih. Univerzalni blog? B(l)oga mi, ne prihvatam!

Verujem da lični blogovi predstavljaju izuzetan socijalni eksperiment planetarnog obima; to će postati važna tema za sociologe, ako već nije. Jedino pitanje na koje još uvek ne umem da odgovorim, a sumnjam da ću ikad i umeti: da li će se ikada ostvariti antiutopijska vizija po kojoj percepcija drugih osoba postaje uslovljena njihovim virtuelnim prisustvom? Pritom ne mislim na socijalne mreže za poslovno povezivanje, kao što je to LinkedIn, ili na one za gluvarenje i dobrovoljno izlaganje amaterskom špijuniranju poput Facebooka; to je priča za sebe. Govorim baš o nagonu sve većeg broja ovisnika o blogovanju. Mislim na one koji (se) bloguju radi blogovanja, pa zato prepričavaju sadržaj svog doručka, pišu eseje o svom automehaničaru ili objavljuju fotografije sa letovanja koje bi bile zanimljive samo baki i deki, pod uslovom da i oni posećuju blogove...

Da li su Web dnevnici postali primer primene tehnologije u dostizanju novih oblika samodovoljnosti? Ako ste kao pubertetlija pisali lični dnevnik, jeste li ga pokazivali kome god ste stigli ili ste ga skrivali? Da li virtuelno prisustvo ima za posledicu i virtuelni egzibicionizam?

Sudeći po tonu mnogih koji redovno pišu priloge u blogovima, izgleda da takve pojave više nisu retke. Osim toga, egzibicionizam je postao obostran: mogućnost da drugi napišu komentar na blogu isprva mi je delovala kao sjajan primer demokratičnosti Interneta kao dvosmernog medija; više nisam siguran u takav stav. Ako baš hoćete, morao sam da se složim sa autorom jednog bloga koji je sprečio komentare na svom blogu, govoreći kako je on blog pokrenuo da bi ga pisao, a ne da bi ga čitao. Danas ga razumem u potpunosti.

Ne znam kako bih proverio tvrdnju o broju blogova na Webu, navodno je reč o desetinama miliona. Desetine miliona onih koji javno objavljuju dnevnike? Kvantitet možda proizvodi kvalitet, ali to nikad nije bio najbolji način potrage za kvalitetom. Taj broj znači devalvaciju, pa osporava tvrdnju nekih uvaženih kolega da su blogovi najvažnija pojava na Internetu, a da njihova važnost tek treba da dostigne zenit. Slutim da će to biti mršavo osunčana pojava. Poput Web sajtova, i trend rasta broja blogova će preći iz eksponencijalnog u linearni (ako već nije), a njihova važnost za čitaoca će takođe postati uslovljena permanentnim prezasićenjem informacijama. Mislite o tome pre nego što uspostavite blog, jer ko zna: možda bi bilo prijatnije da to šestoro ljudi koji bi čitali vaše svakodnevne priloge zabavite ćaskanjem uz kafu, uz prisustvo svih - ono pravo, a ne virtuelno.

P.S. Skoro sve ličnosti u ovom članku su izmišljene, uključujući i onog koji je pisao u prvom licu. Ipak, postoji osnovana sumnja da je ona priča o klikerima, žmurkama i jednom drvetu kestena istinita, mada ne postoji blog o tome... Puf!

* * *

Uhvatio me je napad skribomanije. Iza post scriptuma ide i fusnota, digresija, poprečni tok misli, majmunisanje, kako god vam drago. Ne mogu da se obuzdam.

Elem, daleko bilo da ne poverujete onima koji su uložili duge godine da bi naučili kako da objasne drugima šta im je potrebno... Što me dovodi do jednog starog, ali uvek poučnog vica.

* * *

Letnje popodne na proplanku u nekoj prelepoj vukojebini: talasasta konfiguracija terena, u dolini između brežuljaka krivuda brzi potočić, preko potoka nekakav šumarak. Povetarac samo naglašava pastoralnu tišinu. Vidimo pastira koji stoji oslonjen obema šakama na štap, a bradom na šake. Ne miče se, uživa u pogledu dok oveće stado ovaca u blizini mirno pase. Nekoliko koraka dalje, pastirov verni pas sedi i ne odvaja pogled od stada. Tek ponekad zalaje ili potrči oko stada, držeći svaku ovcu na okupu, pa se vrati na svoje mesto na vrhu brežuljka. Slika koju biste mogli da posmatrate celog dana, a da vam ne dosadi, jer odmara i oči i dušu.

Odjednom, čuje se nekakav oštar zvuk preko brda; to je zvuk koji ne pripada ovoj slici. Nekoliko trenutaka kasnije, vidi se kako uskim makadamskim putem nailazi nekakvo vozilo, dužući iza sebe odvratan oblak prašine. Ovce se uznemire, počnu da bleje nervozno; pas zalaje i potrči da prikupi stado koje je počelo da beži u suprotnom smeru. Pastir ne menja pozu, samo je lagano okrenuo glavu ka vozilu.

Pola minuta kasnije, ogromna metalik-srebrna BMW limuzina naglo staje na dvadesetak metara od pastira. Iz nje žustro izlazi mlađi čovek, odeven kao tipični japi: rejbanke, Armani odelo, a tek cipelama nije mesto na tom proplanku. U ruci mu kožna akt-tašna.

- Zdravo, čiča!

Pastir samo lagano klimne glavom.

- Čuvaš ovce, a?

Opet potvrdno klimanje glavom uz jedva primetnu grimasu: blago stisnute usne i malčice podignute obrve.

- Čuj, čiča! Da se ti i ja nešto opkladimo, a? Pazi ovako: ako ti ja za dva minuta kažem koliko tačno ovaca imaš u tom stadu, da mi daš jednu! Može?

- Može - reče pastir i dalje se ne mičući, nastavljajući da posmatra kako je pas najzad okupio ovce u krug.

Tog časa, japi spusti akt-tašnu na haubu BMW-a, otvori je, izvadi notebook računar i malu satelitsku antenu koja se odmah sama otvori i uz tihi zzzt-zzt-zzt sama nađe ugao ka satelitu. Japi kači tablet za crtanje na notebook, vadi digitalni fotoaparat, brzo fotografiše scenu, poveže fotoaparat na notebook, kuca nešto, nastavlja da mlati perom po tabletu... Jednog časa pritisne neki taster i pobedonosno reče:

- Ha! Tačno minut i dvadeset! Imaš ukupno tačno 332 ovce, i to... - nabroji specifikaciju ovnova, ovaca i jagnjadi - Je li tako?

- Tako je - reče pastir ne okrećući se ka pridošlici.

- Pogodio sam, a? Šta kažeš, a?

- Ništa.

- Priznaješ, a? Je li tačno? Je l' tako da je tačno?

- Tačno.

- A je 'l mogu sad da uzmem ovcu?

- Uzmi.

Japi brzo pokupi svoju opremu u akt-tašnu, ubaci je u auto, otvori gepek, zgrabi jednu životinju i ubaci je, zalupi gepek i mahne, krećući da i sam uđe u auto:

- U zdravlje, čiča! Doviđenja!

Pastir se najzad okrete, pa tiho reče:

- E, čekaj malo, sine!

- Da? Šta je bilo, stari? Pošteno sam pogodio, naplatio sam dobitak, šta sad hoćeš?

- Ama, to je u redu. Nego je pošteno da mi uzvratiš pravo na opkladu. Evo: ako ja pogodim šta si ti po zanimanju, da mi vratiš svoj dobitak. Važi?

- Pa... Ajde, dobro.

- Ti si, sine, konsultant!

Japi prebledi. Skine rejbanke, obriše čelo maramicom i reče, po prvi put tihim glasom:

- Jesam. Kako si pogodio, jebote?

- Lako. Došao si ovamo, a da te niko nije zvao. Napravio si pometnju, a da nisi ni pokušao da se izviniš. A onda si pokušao da mi prodaš odgovor koji sam već znao na pitanje koje ti nisam postavio. A sad, molim te, vrati mi mog psa.

Ovaj prilog možete komentarisati ako pristupite najavi priloga na blogu Praktikuma na Webu