Beleške

Matična strana sajta

Novo na sajtu   Mapa sajta   Beleške   Kontakt   Pretraga MSKB  Blog Praktikuma   RSS feed   P@W @Tw   Izvezi stranicu u PDF

Office Praktikum

Office 2010!    Access   Word   Excel   Outlook   PowerPoint   VBA   Razno o Officeu   Instalacije i ispravke   Problemi u radu   Autorski članci   Download zona   Office bajtovi

Škola Praktikuma

Škola Accessa

Skoro svakodnevno slušamo

 

Ovu banderu ne treba zalivati

Kad bih mogao da vratim vreme unazad, možda bih svoj prvi mobilni telefon nabavio mnogo kasnije nego u proleće 2000. godine. U nekom idealnom svetu, ne bih ni morao da ga imam. Mislim da sam poslednji među svojim kolegama u tadašnjoj firmi postao "mobilan". To vreme pamtim kao početak narušavanja mira koje nije prestalo do danas.

Ali, vratimo se malo unazad da vidimo kako je to izgledalo na početku... Nije valjda da ste zaboravili te dane?...

Po prirodi potrebe, mobilni telefon mi treba relativno retko, kad sam na putu; svi moji saradnici i većina mojih prijatelja znaju da sam dovoljno brz u odgovaranju na e-poštu; manje je invazivno. A što se samih telefona tiče: prvi je trajao dve godine; drugi je počeo da brljavi pri slanju i prijemu SMS poruka posle pet godina vernog služenja, pa sam nasledio ćerkin stari telefon, sa kojim ne umem da se snađem... Trebalo je da vidite zgađene face onih devojčica po prodavnicama mobilnih telefona kad sam proletos tražio zamenu za pocepanu navlaku na svom starom Simensu; bejah navikao na štipaljku, odgovaralo mi da nosim mobilni o pojasu.

Dobro, shvatili ste: nisam ljubitelj te sprave. I dalje verujem da je svet sasvim uspešno funkcionisao dok mobilnih telefona nije bilo. A ono o brzini i efikasnosti... Ama, da li su ljudi zaboravili na planiranje, na dogovaranje unapred?... Ali, da ne kvarimo dobru atmosferu: pred vama su tri anegdote iz života korisnika mobilnih telefona. Neke su sasvim istinite, neke su malo izmenjene zarad dramaturgije, neke... Ne, nema izmišljenih: zajedničko za ove pričice je da su ih doživeli moji poznanici, a sve su se desile prvih godina postojanja mobilnih komunikacija. Dakle, svaka sličnost sa stvarnim mestima i događajima je potpuno namerna.

* * *

Koja li godina beše? Tek je počelo sa širenjem tehnologije mobilnih komunikacija. U jednoj od velikih državnih firmi, počela je postepena podela službenih mobilnih telefona rukovodiocima u svim gradovima Srbije. To je išlo po poznatom ključu "prvo najviši u hijerarhiji, pa onda redom nadole", mada to možda i nije bio najkorisniji način - ali, drugačije nije moglo.

Moj poznanik, recimo da se zove Ljubiša, rukovodilac radne jedinice u Novom Sadu, zarekao se da neće dozvoliti sebi da privlači pažnju na mobilni telefon pred drugima, jednom kad ga dobije. Sasvim slučajno, zadesilo se da je svoj mobilni telefon zadužio istog dana kad je trebalo da prisustvuje sastanku neke radne grupe u centrali firme u Beogradu. Zato se još se nije bio privikao na upotrebu telefona, pa je samo namontirao štipaljku na zadnju stranu telefona i okačio ga o kaiš pantalona, tako da bude prikriven ispod sakoa. Neposredno uoči sastanka, uz pomoć iskusnijeg kolege, Ljubiša je prebacio režim rada sa zvona na vibraciju, jer nije hteo da privlači pažnju ako telefon slučajno zazvoni.

Tokom sastanka na kome je bilo prisutno dvadesetak osoba, mobilni telefoni su zazvonili (ili bi bilo bolje reći: zapijukali) ko zna koliko puta: većina se još nije navikla na neke kodekse pristojnosti. Naravno, srpska posla: mobilni telefon je brzo postao statusni simbol u firmi ("ja imam, a ti nemaš"), pa je sledilo i odgovarajuće detinjasto ponašanje primalaca poziva. Ljubiša se blago smeškao, misleći u sebi kako je dobro što će baš to da izbegne. Na tom sastanku se pričalo o ko zna čemu važnom, a trajao je već dugo, pa bi mnogi možda počeli i da dremuckaju - samo da nije bilo onog neprekidnog pijukanja raznih kvazi-muzičkih tema.

U jednom času, kolega koji je sedeo pored Ljubiše je preuzeo reč.

Sad je važno da pomerimo kameru da bi kadar bio bolji: ogroman sto, na kraćim stranama po tri mesta, na dužim po osam; za celim stolom ima možda još dva-tri slobodna mesta. Seo je ko je kako stigao, bez nekog određenog reda; sasvim slučajno, Ljubiša i kolega koji je upravo govorio su sedeli na sredini jedne od dužih strana stola.

Govornik je potegao važnu temu, prilično ozbiljnu i ne baš prijatnu, pa su svi usredsredili svoju pažnju na njega. Nekako je ispalo da je konačno zavladala primerena tišina; telefoni već nekoliko minuta nisu zvonili. I sad ključni momenat: čovek govori, a Ljubiša pored njega naprasno poskoči uz glasno "Aaaa... AAAA!", naglo ustaje tolikom brzinom da stolica iza njega pada uz tresak. Poslednjim naporom, Ljubiša zadržava ravnotežu i ne pada preko stolice, instiktivno se hvata za pojas ispod sakoa, poteže mobilni telefon u maniru Džona Vejna i tek tog trenutka shvata šta se desilo, primećujući i da ga svi gledaju

Neprocenjivi sekund veličanstvene blamaže.

Telefon u ruci vibrira i dalje. Šta je, tu je, pritisak na zeleni taster: "Alo?... Ne, sastanak još nije završen..." Tek tog časa, došlo je do provale nekontrolisanog smeha u konferencijskoj sali. Ko zna, možda se neko tada setio i da objavi pauzu.

Posle ovog slučaja, usledile su razne pouke.

Najpre, Ljubiša je na vrlo nezgodan način utvrdio da je previše golicljiv u predelu pojasa, pa je mobilni telefon od tada nosio u džepu sakoa. Dalje, ta firma je prva za koju znam da je uvela kodeks isključivanja mobilnih telefona tokom važnih sastanaka, jer su i ostali konačno shvatili kolika je to smetnja efikasnom radu grupe ljudi. I najzad, ostalo je nejasno ko je Ljubišu prvi prozvao nadimkom "Džon Vejn", ali mogu da posvedočim da ga i danas, doduše sve ređe posle više od deset godina, neke kolege pominju tim imenom...

* * *

Druga priča se dešava negde u rano proleće 1997. godine. Moj poznanik, nazovimo ga Mirko, odlazi na nekakav stručni seminar u Budvu. Da bi slika bila potpunija, valja se setiti da je tada malo ko u Srbiji imao mobilni telefon (naravno, Mirko ga nije imao još dugo posle tog vremena), dok su se u drugoj republici tadašnje zajedničke države stvari odvijale sasvim drugim tokom...

Mirko je ranoranilac po prirodi, a večiti ljubitelj otvorenog prostora. Boravak u Budvi je prigodno koristio za rane jutarnje šetnje po pustom gradu; na stranu što je bilo vrlo prijatno osetiti blago sunce tih dana, jer u kontinentalnom delu je još uvek bilo vrlo hladno. Završivši jednu takvu šetnju, Mirko proceni da ima još sasvim dovoljno vremena pre početka predavanja, pa odluči da popije kafu u nekom malenom lokalu, možda jedinom otvorenom u tom času u celoj Budvi.

Ulazi u kafić i zatiče ovu sliku: devojka za šankom glanca čaše; sedeći u prikrajku šanka, druga devojka pije čaj. U celoj prostoriji, preostalo je mesta za samo tri mala stola: zauzet je samo jedan, a za njim sede trojica kršnih momaka, piju kafu i žestinu i razgovaraju glasnije nego što bi morali. Zajedno sa nekakvom neprijatnom muzikom sa ozvučenja na šanku ta trojica čine atmosferu neprijatnom, ali kasno je za povlačenje: Mirko sedne za sto pored vrata, pa naruči kafu.

Moj poznanik nema nikakve novine uz sebe: sedi sam, pa mu ne preostaje ništa drugo nego da neupadljivo gleda i sluša oko sebe. Devojka koja sedi za šankom ćaska sa drugom, priča kako se smrzla tokom jutra i naručuje još jedan čaj. Momci su zaokupljeni pričom o automobilima, možda su dileri vozila; kako izgledaju, možda su i nešto drugo, pomisli Mirko: hajde da izručim tu kafu, pa da bežim odavde što pre.

U jednom času, začuje se monofono pijukanje koje bi trebalo da asocira na "Malu noćnu muziku" (siroti Mocart). Scena koja sledi izgleda kao da je uvežbavana: doslovno u istom trenutku, ona trojica potežu mobilne telefone, ko sa stola, ko iz džepa, teatralnim pokretom ih prinose uvu i govore "Alo". Potom, opet skoro istovremeno, spuštaju telefone i zbunjeno gledaju u njih. Tog časa, iz pravca šanka se začuje malo glasniji ženski glas:

- Ne, nemam LM-a! Imam samo Marlboro i Winston!... Dobro, za pola sata, zdravo!

Devojka koja je pila čaj je očigledno bila diler cigareta. Tek tad, Mirko je zapazio veliku crnu torbu na barskoj stolici pored nje. Ona trojica pogledaše u nju kao da je pala s Marsa, napraviše nekakve grimase (i opet: sve kao na komandu), pa vratiše svoje mobilne telefone gde koji, naručiše još jednu turu žestine, pa se ubrzo vratiše svom glasnom opisivanju podviga u prometu automobilima. Siroti Mirko, hteo je glasno da se nasmeje, ali povučen po prirodi, ocenio je da bi bilo bolje da izdrži. Priča kako je brže-bolje izručio onu kafu, platio je i gotovo istrčao iz kafića, smejući se sve glasnije; reče mi i kako je imao sreće da na putu do hotela ne sretne nikog (rana zora: pola devet), jer ko zna šta bi neki prolaznik pomislio o nekome ko se nekontrolisano smeje hodajući ulicom...

* * *

Da biste bolje razumeli poslednju priču, pokušaću da vam ukratko opišem tipičnog Lalu u tipičnom banatskom selu. Banaćani su vredni i čestiti ljudi, ali podozrivi po prirodi. Iako relativno teško stupaju u kontakt sa nepoznatima, skloni su da pomognu svakom u nevolji, ali "taman kol'ko treba". Za neka sela važi posebna osobina: uz meru koja neće preći crtu neke ozbiljne štete ili uvrede, meštani će se potruditi da nekim šeretlukom napakoste došljaku. Važi i pravilo da ko god izdrži neku nameštaljku obavezno biva počašćen čašom dobrog vina, tek toliko da se zna da nije bilo zle namere. Znam čak i za neka čvrsta prijateljstva koja su počela upravo takvom scenom.

Moj drugar Goran se tih godina bavio malim zanatskim obrtom: privatna firma čiji je bio suvlasnik poslovala je u Beogradu i širom Vojvodine. Osobeno za delatnost je bilo to da je ugradnja nekakve kućne opreme uvek bila obavljana na adresi naručioca, pa je posao podrazumevao mnogo putovanja, često uz nošenje velike količine materijala u kolima. Goran je vozio neki razdrndani VW Pasat karavan i upravo je planirao da ga se što pre otarasi i nabavi nešto primerenije potrebi, jer je auto već počeo da izdaje. Priroda posla, ali i stanje tog auta, učinili su da se moj drug najzad odluči da nabavi mobilni telefon, mada je u to vreme to bila prilično skupa nabavka. Ali dobro, posao je posao, isplatiće se. Mislio je Goran na sve, osim na činjenicu da mreže mobilne telefonije tokom prvih godina nisu bile dobro razvijene u ruralnim krajevima...

Upravo nekoliko dana po nabavci mobilnog telefona, Goran je uranio iz Beograda, gde je bila locirana centrala firme. Bilo je potrebno da uradi jedan posao u Melencima, a zatim da požuri do Kikinde, gde je druga ekipa čekala da im donese repromaterijal, kako bi oni mogli odmah da krenu na teren. Pasat je bio nakrcan materijalom, pa je Goran jedva doškripao do Melenaca tokom skoro dva sata prespore vožnje. Posao u Melencima je završio za uobičajenih šezdesetak minuta, pa je krenuo put Kikinde.

I kao za inat, nije prešao ni dvesta metara, Pasat konačno ispusti svoju plemenitu dušu.

Dobro je što sam u naselju, pomisli Goran, ali ekipa u Kikindi me čeka u dogovoreno vreme; dok se snađem da popravim auto, proći će ko zna koliko. Biće najbolje da mi momci iz Kikinde krenu u susret i preuzmu materijal ovde: vreme je novac, a manevar će izazvati samo kraći zastoj i manji dodatni trošak.

Maši se za mobilni telefon da se javi (eto, ispade koristan već prvih dana), ali - nema signala. Pokuša sa trikom koji mu je neko prepričao: isključi telefon, pa ga opet uključi; bez rezultata. A, da: izađe iz auta, pokuša ponovo. Opet ništa... I najzad shvati: mobilne tehnologije u Srbiji su još mlade, mobilni telefon neće pomoći u ovom trenutku.

Vrteći se tako u prikrajku puta na sred ulice i razmišljajući šta je najbolje da uradi, Goran primeti nekog meštanina koji stoji pored kućom i gleda u njega. Stotinu misli prođe mom drugaru kroz glavu: od molbe da se posluži kućnim telefonom domaćina da pozove ekipu iz Kikinde, preko dobre prilike da se raspita za neku auto-radionicu... Uto dođe i prisećanje o dobrom poznavanju naravi Melenčana... Ne, sad nije prilika za zbijanje šala. Ali, debeljuškasti čičica preuzme inicijativu:

- Momče, idi do one gvozdene bandere na'rogalj!

- Molim?

- Idi do one...

- Šta je to na'rogalj?

- Ta, vidiš valjda onu gvozdenu banderu!

Goran je odrastao u "urbanom" delu Kikinde, imao je šesnaest kad se odselio, pa nije znao da "na'rogalj" (izgovoreno kao jedna reč) znači ono što mi danas kažemo "na ćošak, na ugao ulice". Istina, video je tu banderu sa mesta na kome je stajao, ali je odmah rešio da ne nasedne na podvalu... Nije tačno razumeo kakvu, ali je bio siguran da je podvala: odluči da ignoriše čiču, čime je sebi zatvorio vrata i za prvobitne ideje. Do te bandere ima barem sto metara, a Goranu nije bilo do šetnje zarad vica. Čiča se još neko vreme vrteo okolo, pa najzad upadljivo odmahnuo rukom uz neku laganu psovku i ušao u svoju kuću.

Prolaze minuti, nema vajde od stajanja; Goran shvati da u istom pravcu u kome je pomenuta bandera može da izađe na "veliki sokak", gde postoji kafana iz koje verovatno može da telefonira. Uputi se u tom pravcu. Već je skrenuo "za'rogalj" kad je crv proradio: vrati se dvadesetak koraka ("ako čiča i zaviruje, sad me sigurno ne vidi"), stane pored gvozdene bandere i pogleda u mobilni telefon: pun signal.

Ovo je mesto na kome bi Goran uvek završio opis ovog događaja, a čuo sam ga u par navrata kako je prepričava. Nisam hteo da ga zadirkujem, bilo mu je dosta. Važno je da se sve završilo kako valja, a ostade nam priča.

Jednom prilikom, mnogo godina kasnije, upitam svog druga "kakav je signal ovih dana u Melencima". On mi priznade kako i dan-danas, i dalje često prolazeći kroz to pitomo selo, baci pogled na mobilni telefon u ležištu, mada dobro zna da će videti svih pet crtica na indikatoru signala. A setivši se jedno dobro poznate urbane legende iz sveta fiksne telefonije, dodao je: "Melenčani redovno zalivaju svoje bandere"...

Ovaj prilog možete komentarisati ako pristupite najavi priloga na blogu Praktikuma na Webu