Beleške

Matična strana sajta

Novo na sajtu   Mapa sajta   Beleške   Kontakt   Pretraga MSKB  Blog Praktikuma   RSS feed   P@W @Tw   Izvezi stranicu u PDF

Office Praktikum

Office 2010!    Access   Word   Excel   Outlook   PowerPoint   VBA   Razno o Officeu   Instalacije i ispravke   Problemi u radu   Autorski članci   Download zona   Office bajtovi

Škola Praktikuma

Škola Accessa

Skoro svakodnevno slušamo

 

Ali, meni to ne treba!...

Poslovna primena računara potstiče razvoj informacionih tehnologija, ali znači li to da razvoj tehnologije treba da diktira način poslovanja? Ili smo, negde usput, izgubili osećaj za celishodnost? Ne odgovaramo na ta pitanja, već samo postavljamo nova...

Raširenost tehnologije zasnovane na personalnim računarima je dobrim delom posledica vizije o računaru u svakom domu. Ali, ne bi trebalo da imamo iluzija: glavni poriv za stalni razvoj i rezultate na tom planu ipak ima svoj trag na onom mestu u istoriji računarstva na kome su "male mašine" potisnule iz poslovanja one veće. Taj primat je postepeno preuzet početkom devedesetih, iz jasnih razloga. Najpre, hardver je koštao za red veličine manje, pa su i male firme počele da uživaju blagodeti računarske obrade podataka. Potom, softver je postao fleksibilniji: ne samo da je programiranje namenskih poslovnih aplikacija postalo lakše a razvojne platforme bogatije, nego su se pojavili i gotovi konfekcijski programi čijom upotrebom je poslovanje dobilo neke nove kvalitete.

I da ne zaboravimo, negde u to vreme, dok su neki još uvek bili u dilemi da li da kupe "500 kilogama sistema za pet miliona dolara" ili "one male stone računare" koji su jačali iz dana u dan, desila se eksplozija Interneta, i posle toga više ništa nije bilo isto. Taj razvoj ne prestaje: našli smo se usred trke kojoj, izgleda, nema kraja. I sada se mnogi pitaju kada bi bilo najbolje da malo zastanu, ne bi li malo predahnuli i razmislili o daljem ritmu trčanja.

...A do cilja dva putića

Dva događaja iz ličnog iskustva potpisnika ovih redova su dovela do razmišljanja o pravom izboru i kriterijumima valjanosti informacione tehnologije u poslovanju. U prvom slučaju, reč je o jednoj od često vođenih rasprava o dva softverska proizvoda načelno iste namene. Jedan od njih je najveći u klasi komercijalnog softvera, neprikosnoven na tržištu, sistem sa kojim "nema da nema". Drugi vodi poreklo iz humanističkog principa da softver ne treba da košta mnogo ili bi bilo dobro da je besplatan, a treba da zadovoljava potrebe barem na elementarnom nivou. Posle nekoliko godina razvoja u open source zajednici, taj skup besplatnih programa je dostigao dostojan elementarni kvalitet. Mada nije na tehničkom nivou prvog, taj paket je već ušao u sledeću fazu razvoja gde će biti proširen funkcijom baze podataka, što je do sada nedostajalo. Pride, popularnost topg paketa je čak delom zasnovana na nekim rešenjima koja atakuju na neke slabosti konkurencije.

U raspravu na večitu temu "ovaj ili onaj" uključio se i jedan verzirani korisnik računara, vlasnik jedne male i uspešne proizvodne firme. Brinući se o tesnoj ekonomičnosti poslovanja svoje firme, taj preduzetnik je izrekao reči koje bi se mogle opisati ovako:

"Zašto, pobogu, da plaćam skupe licence za softver koji može (navodi neke vrlo napredne osobine), što mi realno ne treba, kad ovaj besplatni u potpunosti zadovoljava moje potrebe u firmi? Pride, od sad ću raspolagati i bazom podataka u tom paketu..."
 

U međuvremenu, tri veće proizvodne firme su u procesu privatizacije dospele pod kapu jednog vlasnika. Razmišljajući o ukupnoj ekonomiji svojih preduzeća, vlasnik je dao nalog direktoru informatike da preduzme potpunu integraciju informacionog sistema. Uz svu težinu pojma "integracija", bilo je očigledno da vlasnika isključivo interesuju dugoročni procesi koji dovode do ukupnog profita. To je, između ostalog, značilo da zahteva postojanje efikasnih informacionih resursa, ama bez obzira na trošak uspostavljanja takvog sistema. Pala je odluka o uvođenju integralnog poslovnog softvera koji pokriva proizvodne i poslovne procese; na obodu eksploatacije tog sistema nalazi se i komercijalni paket iz prvog primera, sa zadatkom da punim angažovanjem u vezi sa jezgrom sistema obezbedi analize i preglede u svim oblicima i u realnom vremenu. Jedan od koraka u dostizanju tog cilja je bila i spoznaja da se kompletan stručni kadar u firmama mora osposobiti za efikasno korišćenje tog paketa programa za redovnu upotrebu; u taj proces, firma je ušla po kratkom postupku, bez pardona.

Gde je mera?

Na prvi pogled, između ove dve priče nema dodirnih tačaka; jedno je mala firma sa petnaestak zaposlenih i zaokruženim poslovanjem u lokalnim okvirima a drugo veliki sistem sa nekoliko stotina zaposlenih, koji neprekidno teži za jakim nastupom na surovom svetskom tržištu i koji iskazuje potrebu da brzo reaguje na svaki izazov ili poremećaj u poslovanju. Normalno je da informacioni sistemi koje dva vlasnika zahtevaju izgledaju vrlo različito, a različito se gleda i na troškove koji će ti sistemi proizvesti u svim fazama, od prve investicije do cene održavanja. Postoji li, ipak, nekakav zajednički imenitelj koji opisuje oba sistema?

Recimo da je to mera celishodnosti.

U pravu je vlasnik male firme koji ne nalazi opravdanje za investiciju u licence za softver čiji kapaciteti daleko prevazilaze realnu potrebu ("Simultani rad na jednom dokumentu? Šta će mi to?"), jer merilo kvaliteta njegovog informacionog sistema nema mnogo detalja; njegov pokušaj smanjenja cene je logičan. U pravu je i direktor informatike složenog sistema, jer u pokušaju "da spoji nespojivo" dobro razume da samo najkvalitetnijom podrškom u svim fazama života informacionog sistema može da očuva put ka traženom rezultatu; zato bira pouzdanog integratora sistema na komercijalnim osnovama. U takvom nastojanju, za njega nema mnogo razlike u ceni između konzervativnog pristupa i avangardnih tehnologija; a pošto u uvođenju novog sistema već nastaju lomovi u navikama, nema druge nego da se opredeli za najnovije.

Po meri razvijenog sveta

Pamtim repliku kolege koji je na pitanje svog saradnika o novoj verziji nekog programa rekao "tu ima još više alatki koje nikad nećeš koristiti". Data je sugestija da već u aktuelnoj verziji programa o kome je bila reč ima sadržaja koje firma ne koristi. Moglo bi se reći da je to posledica neznanja ili neiskustva, ali možda i strogih radnih procedura koje ne podrazumevaju neke postupke. Ili je reč, jednostavno, o tome da su navike onih koji se brinu o informacionom sistemu takve da ne dopuštaju ikakvo ometanje svog letargičnog radnog okruženja. Od takvih obično čujem komentare tipa "nova verzija se pojavila samo da bi nam taj-i-taj ponovo uzeo pare".

Ponekad usledi i provokacija da na primeru pokažem gde bi se neka ključna novost mogla primeniti u poslovanju. I tada često shvatim da umem da primenim tu novotariju, ali ne znam zašto bih to sada činio u prosečnoj srpskoj firmi. A najgore od svega: dobro znam da je reč o programskoj funkciji koju je neko negde jedva dočekao, pa sad radi još efikasnije nego pre. I tu dolazimo do ključnog momenta u razmišljanju o novim tehnologijama u domaćoj praksi.

Koliko god defetistički zvučalo, onaj ko o nekoj novotariji kaže da mu nije potrebna, biće u pravu. Dokaza za to ima koliko god poželite, jer okolina diktira prilike.
 

Uzmimo za primer XML, metajezik koji je razvijen i ušao u praksu poslednjih godina sa prevashodnom težnjom da se problemi u razmeni podataka između različitih sistema svedu na minimum; mnoge druge pozitivne posledice da i ne pominjemo. I danas, više godina od promocije te tehnologije, u vreme kad skoro svaki ozbiljniji poslovni softver sadrži funkcije koje omogućuju posebne i poželjne radnje zahvaljujući XML-u, na prste možemo da prebrojimo domaće firme koje su uvele taj princip rada; možda ćete ih najpre naći među stranim bankama koje posluju u Srbiji.

Ako tako žele, građani u Americi podnose svoje poreske prijave državi u XML obliku (a da toga možda i nisu svesni). Mnoge ondašnje firme razmenjuju fakture kao XML; zapravo, informacije o tokovima robe i novca na mnogim mestima već funkcionišu potpuno automatizovano, na istom principu. Informacioni sistemi više nisu izolovana ostrva, nego se podrazumeva da između firmi postoje stalne veze "od servera do servera". U međuvremenu, kod nas to niko do sada nije ni pokušao, ako izuzmemo mogućnost koju neki trgovci daju svojim dilerima na Web portalima; ali, ni dileri ponekad ne mogu da prenesu cenovnike u svoje sisteme u jednom potezu, ako već nisu dati kao neka baza ili radna svceska, nego ih prekucavaju.

Pokušajte da podnesete poresku prijavu direktnim pristupom serveru poreske uprave... Evo još luđeg predloga: zatražite od poreske uprave mogućnost da imate stalni uvid u svoju karticu poreskog obveznika. Samo pazite da ne naiđete na nekog nervoznog službenika.

Neko mora prvi početi...

Na kraju će ipak sve doći na svoje, mada ćemo se načekati. Eno, aktuelno je otpuštanje u organima državne uprave; biće sve manje onih koji će moći da servisiraju zahteve građana, bili oni opravdani ili zaludni. Hoće li se neko u nekom ministarstvu setiti da uposli građane i firme kao virtuelne operatere unosa ili barem pregleda podataka? Banke to već odavno čine, svesrdno nam dajući na raspolaganje bankomate i razne oblike elektronskog plaćanja.

Možda je u tome poenta: bude li tek država indukovala primenu neke (relativno) nove tehnologije u praksi, možda ćemo bolje razumeti da i mi u svojim firmama možemo da učinimo isto.

Savremeni softver je građen po meri ekonomski razvijenog sveta. A mi treba da izbijemo sebi iz glave da tamo teku med i mleko, nego da shvatimo kako tamo vlada surova borba za svaki dolar. Svaka investicija se preispituje mnogo puta pre prvog utrošenog centa. Nova verzija informacionog sistema? Ako je prihvati, kapitalista će zahtevati da se iscedi svaka mogućnost koju ta promena donosi, pa taman to zahtevalo i kompletnu promenu tehnološke discipline više hiljada radnika odjednom. Hoće li taj kapitalista ikada reći "to meni ne treba"?

Koja je to mera celishodnosti kojom rukovodstvo neke firme određuje stepen zadovoljstva primenom neke informacione tehnologije? Naravno, postoje tehnološka merila kvaliteta, njih ćete naći u svakom udžbeniku informatike. Postoje i neka druga, ekonomska merila koja ovde još niko nije uspeo da primeni. Recimo, omiljena srpska tema za osporavanje strategije nekih proizvođača softvera je njihovo pominjanje pojma total cost of ownership, jer ovde niko ne ume da izračuna realne ekonomske pokazatelje vrednosti informacionog sistema; za prosečnog srpskog direktora računari su samo trošak poslovanja, umesto da budu podrška u odlučivanju. I dok tako ostane, više novca će prosečna firma trošiti na rolne papira za telefaks nego za pristup na Internet, jer "faks mi treba, a Internet ne". I to je samo jedna notorna činjenica protiv koje se ne možete boriti pričom.

...I šta sad?

Možete slobodno da izvučete zaključak kakav želite. Vaš novi informacioni sistem je verovatno zastareo već u času kad je "prohodao", pa ako se u času odluke o unapređenju niste opredelili za najnovije, sad ste u nebranom grožđu, jer nema više novca za vaše inicijative. Ako ste ranije tražili odgovore "da li mi to treba ili ne", samo ste gubili vreme, pa se možete kajati za svoj račun.

Svaki informacioni sistem dolazi iz faze avangardnog u fazu zastarelog; sve je to već viđeno mnogo puta. Saberite vreme uvođenja sistema sa prosečnim vekom trajanja neke organizacione šeme i možda ćete doći do saznanja o tome šta bi trebalo da učinite. A šta je celishodno? To nemojte pitati druge.