Beleške

Matična strana sajta

Novo na sajtu   Mapa sajta   Beleške   Kontakt   Pretraga MSKB  Blog Praktikuma   RSS feed   P@W @Tw   Izvezi stranicu u PDF

Office Praktikum

Office 2010!    Access   Word   Excel   Outlook   PowerPoint   VBA   Razno o Officeu   Instalacije i ispravke   Problemi u radu   Autorski članci   Download zona   Office bajtovi

Škola Praktikuma

Škola Accessa

Skoro svakodnevno slušamo

 

Zid smrti, šećerne jabuke i PC

Branislav Mihaljev

Može li se dete od 11 godina više radovati nego kad sazna da će dobiti svoj prvi računar? Danas to i nije tako neubičajeno: današnje generacije već imaju računare u kući, neki ih imaju odmah po rođenju, a takva naprava je postala sastavni deo kućne zabavne elektronike. Dobro, stariji ih ne koriste uvek za zabavu, ali gledano iz dečijeg ugla to je samo jedna mašina za zabavu. Računar peva, svira, njime se može crtati, komponovati, pisati lepim slovima. Ekran je već prilično velik, slika šarena i vrlo kvalitetna. Prosto primamljivo.

U našem gradu, praznik Prvog maja se proslavljao roštiljom i odlaskom u zabavni park na kraju grada koji se tom prilikom priređivao. Između autodroma, zidova smrti, ringišpila, beskonačnih tezgi sa ručno pravljenim slatkišima i igračkama vrlo niskog kvaliteta, mogli ste odigrati elektronske igre - flipere ili video igre. Mlađi su teško dolazili na red. Morali ste bez reči sačekati slobodnu video-igru, jer su stariji imali prednost. Tada se to poštovalo. Fliperi nisu bili posebno interesantni: osim dobrih refleksa, veština igranja flipera se sastoji u njegovom drmusanju ne bi li skrenuli put loptice koja je išla "napolje".

Video igre su bile opčinjavajuće i veoma fer. Trebate pobediti mašinu, napraviti što veći skor i upisati se što više na listu rezultata. U listi su se upisivala najčešće tri karaktera za naziv igrača, a po skraćenicama smo dobro znali ko je ko. Postojalo je nekoliko legendi koji su tako dobro igrali video-igre da bi ih ispratili sa strahopoštovanjem na svom putu do aparata. Obično su kupovali samo jedan žeton, jer bi on bio dovoljan da se legenda naigra. Teško je bilo prići aparatu kada se majstor igra, jer je kibicera bilo previše. Kada bi on otišao, prepričavali smo nivoe koje još nismo videli i način igranja i sami bezuspešno pokušavali slično. Roditelji su se uvek čudili zašto toliko često tražimo novce za "prvi maj", a redovno smo obilazili i sve ostale rođake (naročito babe i dede) ne bi li iscedili koji dinar više za igranje. Ponekad smo se kockali na ruletu, igri što je upražnjavao uvek jedan isti deda na uvek istom mestu. Stavljali bi na par ili nepar poslednjih 10 dinara, ne bi li duplirali ulog i odigrali dve umesto jedne igre. Snalažljivost je išla dotle da smo čekićem tucali novćić od 50 para koji, kada se dovoljno istanji, može da zameni žeton za igru. Sve dok nas jednom nisu uhvatili...

Iz godine u godinu su uvek donosili iste aparate, a ako bi se pojavio neki novi to bi bio pravi događaj i razlog za još veću potrošnju novca. Nekoliko igara je bilo zaista veliki hit: na primer, Pacman, Phoenix ili Scramble. Besomučno smo igrali igre ne bi li i sami postali legende video-igre i nas pratili kao one koje smo mi sami. Slušali smo tada priče prijatelja, koji imaju prijatelje čiji prijatelji imaju kompjutere i na kojima mogu neograničeno da igraju takve igre. To su uglavnom bile "lovačke priče", ali dovoljne da crv proradi. Hoću i ja tako isto!

Međutim, to tada nije bilo uopšte jednostavno izvesti. Prvo, takvi kompjuteri su bili basnoslovno skupi, polovni se gotovo nisu mogli pronaći, a, pravo da vam kažem, nisam znao ni gde su se prodavali. Svejedno, za kućni budžet roditelja je to bilo previše, pa smo svoje namere ostavili za neku drugu godinu. Sve dok se nije pojavio prvi broj časopisa "Računari (u vašoj kući)" koga sam ugledao u kisku pored prodavnice gde sam često sa ocem odlazio. Hm, "u vašoj kući?". Istog popodneva sam pročitao veći broj članaka, a u narednih nekoliko meseci po ko zna još koliko puta. Neke stranice su se bukvalno raspale od silnog prelistavanja. Nije trebalo dugo da ubedim oca, koji je i sam elektroničar, da treba da naručimo Galaksiju u kitu, u ovom mesecu, pre ravno 21 godine. Verovatno sam bio previše dosadan, a s druge strane, što da ne - koji bi roditelj sprečio dete od 11 i po godina u nameri da sam zalemi i sastavi kompjuter? Ni manje ni više - 11 i po godina i kompjuter!

Na delove smo dugo čekali, a stigli su u dva paketa. Skoro da sam pomislio da su našu narudžbinu negde zaturili. Posle sam pročitao da je isporuka išla sporo iz mnogo razloga. Štampanu ploču nije bilo jednostavno napraviti, ROM se programirao ko zna gde (u Italiji?), neki delovi su dolazili iz Slovenije, a neki iz Italije. Do integralnih kola te 1983. ipak nije bilo jednostavno doći. U međuvremenu, dok sam čekao delove, komande bejzika sam naučio, pa čak i sam da pravim sopstvene programe. Svaka naredba je bila propraćena sličicom, opisom i primerom upotrebe, te sam nakon savladavanja naredbi bio u stanju da razumem listinge programa. Sve dotle, dok se u program ne uvedu neke tamo naredbe koje direktno pristupaju hardveru, nešto nalik mašinskom programu u Bejziku. Mnogo godina kasnije mi je bilo prilično interesantno da na fakultetu učim programski jezik Pascal na sličan način - na papiru bez upotrebe računara. Kao da sam to već jednom radio... Čekajući delove i čitajući uputstvo iz Računara, naučio sam šta su otpornici, šta kondenzatori, a šta integralna kola. Teoretski sam savladao lemljenje i video na primerima šta je loš lem, a šta dobar.

Konačno, kada je stigao i drugi paket našao sam se pred hrpom delova. Na stolu su se našli razbacani tasteri, otpronici, kondenzatori, konektori... Delove je trebalo razvrstati, pročitati njihove vrednosti i odrediti njihov položaj na štampanoj ploči. Pod terminom "štampana ploča" elektroničari zovu ploču od vitroplasta ili pertinaksa na kojoj se nalaze vodovi s jedne strane, a elementi s druge (gornje) strane. Elementi imaju izvode u obliku žica koje se krive i zatim se "ubadaju" u odgovarajuće rupice na ploči. Zatim se izvodi zaleme sa strane vodova i višak odseče. Problem su predstavljali otpornici jer se oni označavaju bojama. Prve dve boje označavaju vrednost otpornika kome se dodaje odgovarajući broj nula kojeg definiše treća boja. Četvrta boja nije preterano bitna, ona označava toleranciju vrednosti otpornika. Nije bilo druge – da bih ubrzao proces sastavljanja, morao sam da naučim da "čitam" vrednosti otpornika.

Osim pasivnih i aktivnih delova, morao sam da napravim i određeni broj "mostova" - žica koji spajaju dve tačke na ploči. Most izgleda kao otpornik, samo što nema otpornika. Zapravo, on predstavlja kratki spoj dve tačke pošto je ploča bila jednoslojna, a sa strane vodova konstruktor nije mogao da napravi odgovarajuće veze zbog komplikovanosti veza. Nisam siguran koliko sam mostova morao da napravim, ali mi se čini da je njihov broj bio preko 120. Svaki most je trebalo premeriti, odseći žicu punog preseka odgovarajuće dužine i skinuti izolaciju sa nje. Nimalo jednostavno i vrlo dosadno računajući na moju nestrpljivost.

Lemljenje je bilo najinteresantnije jer je išlo brzo i sa svakim zalemljenim delom, kompjuter je počeo da dobija svoj oblik. Nakon par dana rada, u gomili otpadaka, parčada žica i kuglica rastopljenog tinola svud po stolu, Galaksija je izronila iz gomile delova gotovo kompletirana. Naime, kutiju niste dobili u paketu već ste je mogli naručiti kasnije, kada je objavljena ponuda u nekom kasnijem broju Računara. Kome treba kutija? Verovatno nikome, mislio sam tada, i odsekao parče iverice veličine štampane ploče na koju sam sa par šrafova pričvrstio Galaksiju. Preostalo je da mi neko napravi ispravljač i žice za povezivanje sa televizorom i ispravljačem, što nije predstavljalo problem.

Povezao sam ispravljač i kabel iz RF modulatora sa, tada, "crno-belim" televizorom lampaškog tipa i hrabro uključio ispravljač. Sneg na slici se za momemant promenio! Izgleda radi! Trebalo je samo da pronađem 36. kanal UHF područja, na kome su tada radili računari, a kasnije i video-rekorderi i plejeri. Okretao sam birač kanala dok na TV-u nisam ugledao crnu sliku sa kurzorom. Ali, avaj, umesto jedne velike slike video sam devet malih! Tih devet sličica su delile dve sive vertikalne i dve sive horizontalne pruge. Kada bih otkucao bilo koji karakter (očigledno je sve drugo radilo) on bi se pojavio na devet mesta na ekranu televizoru. Zaključio sam da je naš televizor neispravan i spakovao svoju skalameriju te se uputio put babe, koja je imala isto crno-beli televizor, ali koji nije bio "lampaš". Međutim, moja Galaksija ipak nije radila kako treba. Naknadne provere ispravnosti lemova, elemenata i svega drugog što sam sam znao nije dalo rezultata. Morao sam da se pomirim da moja Galaksija koristi 1/9 veličinu TV ekrana.

Rezolucija i mogućnosti su bili razočaravajući. Ništa od fine grafike, a kamoli boja. Od zvuka ni pomena. Ni nalik onim sličicama "moćnih" računara čiji sam ekrane igara gledao u Računarima. Programe ste morali ukucavati sa listinga iz časopisa, a uglavnom nisu služili ničemu. Od igara iz luna-parka ni reči, jer Galaksija nije mogla da izvede ni najmanji delić mogućnosti aparata. Najgore od svega je što program nisam mogao da snimim i kasnije učitam. Prekucavao bih listing satima, da bih, kada bi ga pokrenuo, shatio da program "ničemu ne služi" i zatim isključio Galaksiju iz struje i ponovo uključio (hard-reset). Zatim bih ukucavao drugi listing i tako u nedogled. Galaksija je ubrzo postala "dosadna".

1984. godine sam pročitao tekst o novom, a "jeftinom" kompjuteru sa kojim je moguće svašta raditi (čitaj: "igrati se"). Ima zvuk, boju, može snimati i učitavati programe sa običnog kasetofona i koji je, uzgred, neuporedivo bolji od prethodne verzije. Konstruktor je na njemu zaradio silne pare i dobio titulu Sera. On je Clive Sinclair, a novi model kompjutera je ZX Spectrum. Ser Clive je kasnije bankrotirao jer je imao ideje koje su se samo njemu učinile sjajnim. Doći do Spectrum-a nije bilo nimalo lako. Uvozni zakon tada nije dozvoljavao uvoz takve jedne naprave, a pošto je Spectrum bio veoma mali, mnogi su ga švercovali preko granice. Stoga je i cena bila adekvanto veća nego u inostranstvu. Odlučio sam se da strpljivo čekam priliku kada će se pojaviti u prodaji polovan i ravno dve godine kasnije sam bacio roditelje u novi trošak. Polovan Spectrum smo platili tada više nego danas veoma dobar PC.

Nekoliko godina nakon što je crv u meni proradio, konačno sam mogao da igram igre koje sam igrao u luna-parku. Programiranje uopšte nije bilo interesantno, najvažnije je bilo igrati se sa društvom što duže i praviti što veće rezultate u sve novijim i sve boljim igrama. Prijatelji u generaciji su brzo došli do svojih primeraka, pa smo započeli razmenu i presnimavanje kaseta sa igrama. Pirata je bilo sve više, pa smo selektivno odbacivali jednog po jednog i na kraju naručivali samo od jednog ko je bio najbrži, najjeftiniji i imao najbolje snimke. Mane Spectruma smo brzo uvideli. Program se učitavao beskonačno dugo (oko pet minuta), a najčešći rezultat učitavanja je bila čuvena greška "Tape loading error". U tom slučaju "glavu" kasetofona treba malo pomeriti malim šrafcigerom, pa ponoviti učitavanje. I tako u krug sve dok igra nije krenula ili dok uopšte nismo uspeli da je učitamo zbog lošeg snimka ili loše kasete. Treba li da napomenem da sam sve svoje muzičke kasete, a nisam ih imao malo, presnimio igrama za Spectrum? U tom sedmom razredu osnovne, nas nekoliko je čak počelo da izostaje sa nastave samo da bi se igrali. Nikome nisam smeo da kažem da je Spectrum zapravo jedini razlog zašto nisam dobio Vukovu diplomu.

Naši Spectrumi su ubrzo počeli i da se kvare. Folija od tastature je brzo pucala jer smo uvek besomučno pritiskali jedne iste tastere - Q, A, O, P za pravce i M za pucanje. Srećno bi prošli oni kojima je radio deo tastature, pa su mogli da ukucaju naredbu za učitavanje igre i premapiraju tastere za igru. Neki bi se bacali u novi trošak i menjali foliju, koja je, iz današnje perspektive gledano koštala neverovatno mnogo. Problem Spectrum-a je bilo pregrevanje i često crkvanje tzv. ULA čipa koji je bio zadužen za grafiku. Mana konstrukcije je bio stabilizator napona koji se nalazio u samom Spectrumu koji se previše grejao i zagrevao sve komponente unutar njega disipacijom toplote sa velikog hladnjaka na koga je bio montiran. Nikada mi nije bilo jasno zašto Ser Clive nije stabilizator napona stavio u ispravljač? Srećom (da li baš srećom?), ULA čip je bio montiran u podnožje iz koga se lako vadio, te smo mogli sami da ga zamenimo ako sakupimo dovoljno novca za novi. Ispravljače je bio najpouzdaniji deo, ali je jedan prijatelj ipak uspeo da ga pokvari. Naime, Spectrum se resetovao izvlačenjem kabla za napajanje iz samog kompjutera i njegovim ponovnim vraćanjem. Ispravno sam pretpostavio da je na neki volšeban način prijatelj uspeo da napravi kratak spoj i spali osigurač u ispravljaču. Prvi problem je bio nerešiv - kako se ispravljač otvara? Nigde nema niti jednog šrafa, pa smo pretpostavili da je ili fabrički zalepljen ili na zatvoren na nekakvim "patentom". Odlučili smo se da ga otvorimo velikim šrafcigerom po principu poluge na njegovom sastavu, pa šta bude. Sve što smo uspeli je da polomimo kutiju i dođemo do neispravnog osigurača, kada smo utvrdili da se ispod plastičnih nožica, koje se odvajaju, kriju četiri šrafa...

Tada su počele nove deobe između ponosnih vlasnika kompjutera. Osim na "zvezdaše" i "partizanovce", podelili smo se na "komodorovce" i "spektrumaše". Jedni su tvrdili da je Spectrum bolji, a drugi da je bolji Commodore. Realno rečeno, Commodore je imao bolju grafiku, igre su se brže učitavale, a džojstik je bio jeftin i mogli ste ga bez adaptera uključiti direktno u Commodore. Imao je i namenski kasetofon koji je bio daleko pouzdaniji od naših raznoraznih krševa od kasetofona sumnjivog kvaliteta i pravu tastaturu. Odlučio sam se da promenim tabor i pređem iz "spektrumaša" u "komodorovce".

Commodore je bilo lakše naći, sada je tržište već bilo prilično puno polovnih kompjutera. Posao smo završili preko nekih poznanika roditelja bez mog uticaja. Tog dana sam nesrpljivo čekao da stigne kući torba sa magičnim sadržajem, ali kada sam raspakovao sadržaj torbe, sa nevericom sam gledao u naziv "novog" kompjutera. Na njemu je pisalo Commodore 16! Pretpostavio sam da je to isto što i Commodore 64 jer potpuno isto izgleda, samo što ovaj ima manje memorije. Neke igre sa 64-orke će zasigurno raditi i na 16-istici. Iluzija se brzo raspršila, kada sam shvatio da su tu, u stvari, dva sasvim različita, nekompatibilna modela. Uz njega sam dobio nekoliko fabričkih igara koje su brzo dosadile, a na piratskom tržištu je bilo gotovo nemoguće pronaći igre za njega. Srećom, brzo smo uspeli da ga prodamo i konačno dođem do svoje 64-orke. Igre su sve manje bivale interesantnim, pa je moj "debeljko" više stajao u ormanu, nego što sam ga uključivao da se igram.

11 godina nakon svog prvog računara - Galaksije, došao sam do svog prvog PC-ja. PC je toliko nadmoćniji nad ostalim računarima, da sam ubrzo zaboravio i na nedostižnu "prijateljicu" (Amiga) i na sve ostale igračke. Vremenom sam nadodavao komponente - memoriju, CD, zvučnu karticu - da bih na kraju stigao do male multimedijalne mašine. Danas ćete u prodavnici kupiti sve to zajedno za smešno malo novaca u poređenju sa cenom prvih pravih igračkih mašina kao što je Spectrum ili Commodore. I danas kada me neko pita da li da kupi PC svom detetu "za školu", setim se praznika Prvog maja, ringišpila, zida smrti, dede sa ruletom, šećernih jabuka, orasnica, video igara na automatu i ultimativne želje da imam svoj kompjuter na kome mogu igrati sve one opčinjavajuće igre iz zabavnih parkova. Zato je moj savet uvek "da kupite ga, za školu mu uvek treba, zapravo ste već i zakasnili", znajući da će se deca krišom igrati što više mogu i da ih ozbiljna upotrebe neće zanimati uopšte. Barem ne u prvo vreme. To je neizbežna faza.