Beleške

Matična strana sajta

Novo na sajtu   Mapa sajta   Beleške   Kontakt   Pretraga MSKB  Blog Praktikuma   RSS feed   P@W @Tw   Izvezi stranicu u PDF

Office Praktikum

Office 2010!    Access   Word   Excel   Outlook   PowerPoint   VBA   Razno o Officeu   Instalacije i ispravke   Problemi u radu   Autorski članci   Download zona   Office bajtovi

Škola Praktikuma

Škola Accessa

Skoro svakodnevno slušamo

 

Dvadeset kilovata na sat

Priča na temu "moj prvi računar"...

Pre nego što zbog ovog naslova pomislite ko zna šta, da odmah objasnim: nije to bio personalni računar. Zapravo, mogao bih da ispričam i tu priču, ali bilo bi suviše čudno da objašnjavam metamorfoze jednog 286 personalca u muzički stub Aiwa, zar ne? Bilo bi još gore pričati kako sam, nekoliko godina potom, sedeo u firmi do jedanaest uveče dok nisam skrpio novac za svoj prvi Pentium. Umesto toga, biće ovo priča o jednoj promašenoj investiciji za koju čujem da je završila na deponiji starog gvožđa u proleće 2004...

Beše 1990. godina, ona ista koja je počela sa nekom idejom da će nam biti bolje, a pošto se nismo razumevali u dnevnu politiku kao danas, nismo znali šta nas čeka. Skoro cele godine sam tražio neki stalni posao, radio preko studenske zadruge, kupovao ploče iz Velike Britanije, posećivao dobre rock koncerte u Budimpešti i zamišljao kako će mi informatika obezbediti unosno uhlebljenje. Poziv je došao polovinom novembra: velika trgovačka kuća, tada sa preko hiljadu zaposlenih, tražila je programera, zapravo sistem operatera u svom računskom centru.

"Baš dobro da najzad dođe i jedan momak", reče mi tadašnji šef, "ti i ja smo sada jedini muški u ERC-u, a biće ozbiljnog posla kroz mesec-dva".

Tada sam saznao da postoji i formalni povod za moje zaposlenje: petnaestak dana pre poziva na posao, ta firma je kupila novi računar koji je trebalo da zameni dva stara, koji su se već teško održavali posle dvanaest godina rada. Stare mašine su bile marke Ei-Honeywell (tzv. klasa "šestice", tipovi 47 i 48), radile su na operativnom sistemu GCOS6, a na njima se programiralo u programskom jeziku COBOL. Informacioni sistem je bio zasnovan na tzv. batch obradama: prvo četa operatera unese podatke u više datoteka; onda se sve te datoteke sastave u jednu, pri čemu se izvedu i silne logičke kontrole. Onda se pusti pripremna obrada, a na kraju i glavno ažuriranje. Posle toga, udri po izveštajima dok ima papira; potrošiti dve kutije papira zbog nekog banalnog upita nije bilo ništa neobično. Obrada magacinskog poslovanja, pa veleprodaja, pa maloprodaja, pa finansije... Uz malo sreće, finansijski pokazatelji poslovanja su se mogli videti sa "samo" 30-40 dana zakašnjenja, uz vrlo umereni prekovremeni rad dežurnih krivaca u ERC-u i uz najviše dve-tri suštinske izmene softvera mesečno. Mnogo važno, ekonomija je još uvek bila dogovorna, zar ne?

Slast te dogovorne ekonomije je bila u tome što pre ili kasnije na svakog dođe red da se malo unapredi, a onda se pare nisu žalile. Po simboličnoj ceni od 5.300.000 maraka (nije greška u pisanju: pet miliona i trista hiljada), koja je tada otprilike pokrivala petomesečnu bruto platu trgovačkog giganta, kupljen je novi sistem Ei-Bull DPS-6420 za koji je bilo garantovano da će biti isporučen već u martu. Pa dobro, u maju: nije to velika razlika. Taman da se prvo malo zabavljam sa starim sistemom: upoznao sam ga tokom školovanja, pa sam u već prvoj nedelji napisao dva COBOL programa, u prvom mesecu još pet. A onda sam počeo da gnjuram po debeloj literaturi i da ispitujem tajne glomaznog operativnog sistema, sve u nadi da ću uspeti da navedem svoje kolege da pređemo na metodologiju transaction processing, koja je značila direktno ažuriranje i trenutni presek stanja na svim nivoima poslovanja.

Na sreću tadašnjeg rukovodstva i na zadovoljstvo mog iskusnog šefa, sam bio sprečen u nameri da menjam bilo šta.

Diverzija mojih namera je bila suptilna: recimo, kada padne sistem, što se dešavalo "samo" jednom do dvaput dnevno, znalo se da najmlađi treba da trči u sistem salu. Procedura podizanja sistema, koja je počinjala uključenjem mehaničke sklopke u strujnom ormaru, trajala je oko dvadeset minuta. Bootstrap sekvencu na panelu kućišta računara (dimenzija 180x100x100 cm) pamtim i danas: STOP-CLEAR-LOAD-RUN-EXECUTE. I sve bi krenulo kao po loju... Pod uslovom da ne zaboravim da uključim eksternu jedinicu diska (veličine električnog štednjaka) minut ranije, inače bi moralo sve ponovo. I tako par puta na dan, taman da skrenem misli sa šašavih ideja; da i ne govorim o seansama sa serviserima hardvera, zahvaljujući kojima sam do prava na prvi godišnji odmor već imao još dvadesetak "upisanih" slobodnih dana.

Novi računar je, dakle, isporučen u maju 1991. godine: glavni kabineti su dopremljeni iz Niša kamionom, a vitalni delovi velikim furgonom. Šef i ja smo sve to raspakivali ceo dan uoči dolaska ekipe koja je trebalo da sklopi računar i pusti ga u rad. Sistem sala beše prilično velika, pa smo uspeli da obezbedimo prostor za spravu koja kao da je bila dizajnirana za "Zvezdane staze": bila je položena, a ne uspravna; bočni profil tričavih 80x80 cm, a tri spojena kabineta su bila duga oko dva i po metra. Malo veća zapremina, ali to je bilo skoro sve: tri Winchester diska ogromnog kapaciteta po 600 MB su stajala u smešno malom kabinetu, jer je svaki disk bio tek nešto manji od kutije za cipele. Čak ni jedinica trake nije bila velika: nije bila visoka 180 cm kao stara, nego upola niža, pa smo morali da napravimo sto za nju. A u glavnom kabinetu dva procesora i čak 16 MB RAM: da ti se pomuti pamet kolika je to snaga bila...

Radost nije bila dugog veka, jer uopšte nismo uspeli da pokrenemo računar. Posle dvodnevne montaže, ispostavilo se da strujni izvor nije dovoljno jak. Ceo centralni kabinet je trošio oko 12 kW, dva nova linijska štampača po 2 kW, a trebalo je revidirati i strujne izvode za dvadesetak terminala i pet-šest matričnih štampača. Osim toga, četiri klima-ormana nisu više bila dovoljna: trebalo je postaviti još jedan jači rashladni sistem. Srećom, neko se odmah setio da izmeri performanse stabilizatora: pokazalo se da je stari već dotrajao i eventualno će poslužiti dok se stari računari ne isključe. Trk do izvođača koji će uvesti drugi strujni kabl, debeo kao ruka, u novi strujni orman (srećom, trafo stanica je bila blizu); trk da se kupe klima uređaj i stabilizator za 20 kW: telefoni, faksovi, jurnjave. Posao od tri dana se protegao na tri nedelje, a onda je jedne junske noći (pre ili posle ponoći, zaboravio sam) sistemska konzola prvi put izbacila poruku "HVS2 Operating System Loading" i dok me je serviser tešio da je to skoro isto što i GCOS6, nisam mogao da poverujem da je sistem bio spreman za rad samo osam minuta po uključenju!

Na stranu što je bootstrap bio automatski, pa je trebalo pritisnuti samo dugme prekidača na panelu centralnog kabineta!

Radila je aždaja, nije da nije. Ali, prave vratolomije su tek počele. Danas mislim kako nije pošteno da sam upao u takve nevolje u prvoj godini svog radnog staža, ali takav je hleb informatičara. Elem, moj šef je promenio firmu samo nekoliko dana nakon puštanja novog računara u rad, pa je nekako spontano ispalo da "jedini muški u ERC-u" ima čast da se bori sa spravom kako zna i ume. Ajde-de: moram da priznam da je u meni još uvek tinjao polet dokazivanja na radnom mestu (čitaj: neiskusni klinac je povlačio pogrešne poteze), pa nije red da bilo koga optužujem za ono što je usledilo...

A počelo je sa preseljenjem korisničkog softvera i podataka sa starog na novi računar. OK, već nam je bilo rečeno: datoteke su se konvertovale jednom komandom operativnog sistema (toliko o kompatibilnosti), a već smo znali da treba ponovo linkovati i prekompajlirati sve programe (još malo o kompatibilnosti), jer je ovaj novi COBOL kompajler koji smo platili 47.000 dolara bio efikasniji od starog. Ali, čekajte malo, ne pričam redom: potrajalo je dok smo to osetili na svojoj koži, jer nismo imali specijalnu komunikacionu ploču kojom bismo povezali stare diskove sa novim sistemom (ne iznajmljuje se, a skupo i necelishodno za kupovinu zbog jednog posla) i trebalo je sve preneti pomoću magnetnih traka. E, vraga: stara jedinica trake je radila samo sa gustinom od 800 bajta po inču, a nova samo 1600/6250 bpi (ko je rekao "kompatibilnost"?), pa se jedna koleginica prisetila onog crtanog filma o mačku napuštenom u kući, sa gomilom konzervi, ali bez otvarača...

Tada sam primio svoju prvu lekciju o kolegijalnoj solidarnosti i upamtio je za sva vremena.

Nakon što su dve firme u mom malom gradu kategorički odbile da pruže pomoć u preseljenju podataka sa traka jedne gustine na trake druge gustine ("Posredstvom naših diskova? Šta vam pada na pamet!"), koleginica i ja smo završili u mestu udaljenom 35 kilometara, gde je jedan prehrambeni kombinat raspolagao željenom kombinacijom opreme i dobrom voljom da pomogne. I ne samo to, nego je nakon završenog prenosa šef ERC-a insistirao da nas odvede na ručak u separeu radničke menze. Nismo ni znali da je tada izdao nalog da se napravi još jedan komplet podataka na potpuno novim trakama: na kraju nam ih je dao na zajam, rekavši da se tako važan posao uvek radi dvaput. "Vratićete nam trake kad budete mogli, bez brige", reče nam kolega na rastanku, kao da je znao da tri od osam naših traka uopšte neće biti čitljive na novoj jedinici...

Dobro se sećam "radne akcije" postavljanja podataka i softvera na prikladna mesta, uz konverzije. Radilo je nas petoro dan ili dva, sve je delovalo neobično lako, jer je nova mašina zaista radila mnogo brže od starih. A tek prostor na disku: pre toga se radilo sa dva "šporeta" po 300 MB, pa je triput više izgledalo neverovatno mnogo. Malo po malo, kontrolni spisak sadržaja je bio obeležen kao završen i bilo je vreme da se "malo poigramo".

Može biti: skoro svi programi su momentalno padali.

Jedna provera, druga provera... Ama, ništa neobično. Uzmem jednu debelu knjigu u krenem da je "brstim" u pokušaju da protumačim tabele sistemskih grešaka za čije postojanje sam saznao neki minut ranije u telefonskom razgovoru sa jednim sistem-inženjerom u Nišu. Nije mi trebalo mnogo, otkrijem da ekranske forme nisu kompatibilne. Reč je o posebnom obliku interfejsa za programe na karakter-terminalima koji su se pravili u posebnom editoru. Polja forme bi se povezivala sa definicijama i sadržajem u izvornom COBOL programu, a onda bi forma radila u programu kao spoljni izvor, pozivana iz sistemske biblioteke. Bacim pogled na sadržaj direktorijuma VFORMS: bilo ih je preko hiljadu. Pokušam da učitam jednu u editor – no que pasa. Šta sad, ko će to ponovo da napravi? No dobro, svakako je periodični obračun već prošao, ne bismo stigli da reorganizujemo poslovanje na novom računaru, guli dalje na starim šesticama do kraja godine...

Valjda je samo proviđenje htelo da jednog dana utvrdim grešku u koričenju dokumentacije. Naime, tridesetak originalnih knjiga je stiglo neukoričeno, a obim je bio oko desetak hiljada stranica, pa smo angažovali jednu firmu da to spakuje u tvrde korice. Prelistavajući jednu od tih knjižurina, pronađem uvezan blok od dvadesetak listova iz jedne druge knjige, i to tačno onaj sadržaj koji je ukazivao na način migracije formi sa starog na novi sistem. Ne znam da li sam tada znao za Marfijeve zakone, ali je to do danas bio jedan od boljih primera u mom stažu: bile je potrebna jedna jedina komanda za konverziju svih formi odjednom. Bio sam toliko srećan zbog tog otkrića, da mi uopšte nije smetalo to što nisam prekonfigurisao sistem da bi taj posao bio obavljen valjanom brzinom, nego sam odmah pokrenuo konverziju koja je trajala skoro celu noć...

I tako, programi su ipak proradili na sistemu bez previše "lopatanja". Kasnije sam se setio da iskoristim jedini PC računar u ERC-u i da KERMIT protokolom polako selim sadržaje sa jednog na drugi računar. Sitnica od posla: skinem podatke sa starog računara, pa posle radnog vremena, kad bi se mašine isključile, premestim kabl RS-232 sa starog računara na novi, podignem novi sistem i prebacim podatke na njega, isključim ga, vratim RS-232 na stari računar, pa taman stignem kući na večeru... I tako skoro desetak dana tog ledenog januara 1992. godine. Obrada nove poslovne godine je krenula na novom računaru, a stare smo posle završnog računa demontirali i izbacili iz sistem sale. Ostadoše zauvek velike rupe u duplom podu; doduše, bila je i jedna rupa između dva klima-ormana u koju se uselila neka porodica vrabaca, ali je taj stari sistem za hlađenje morao da ostane kao rezerva, iako je novi računar trpeo temperaturne oscilacije od čak šest stepeni Celzijusa.

Bilo je i više vremena za učenje, jer je novoj mašini prijala nova strujna mreža i novi, nešto tiši stabilizator, pa sistem nije padao, veselo crpeći 20 kilovata na sat; ne računam poseban strujni izvod za klimatizaciju. A u toku Olimpijade u Barceloni, rodila se moja Ana; tada sam pogledao u svesku u koju su beleženi prekovremeni sati, pa sam samo rekao svom direktoru i koleginicama "vidimo se kroz dva meseca"...

Kad sam se vratio na posao te rane jeseni, kućni PC se već na volšeban način pretvorio u pomenuti muzički stub Aiwa. Nije prošlo mnogo, kad sam jednog dana uhvatio sebe kako čitam neke nebulozne teme u onim knjižurinama o sistemu kojim sam upravljao. Došao sam do teme transaction processing i shvatio da to u firmi u kojoj radim ne bi bilo moguće implementirati (čak i da nije bilo inflacije koja je rasla iz dana u dan). Pod izgovorom da imam posla, zadržao sam se iza svojih koleginica u kancelariji tog popodneva. Sedeo sam u tišini možda cela dva sata i razmišljao o onome što me je snašlo prethodne dve godine. Želim li ja dalje da radim ovaj posao, ovako kako ga radim, na sistemu koji ne odgovara stvarnosti u kojoj se nalazim? U firmi koja se raspada i u kojoj glavešine gledaju da... (nije bitno). Ne, nije bila reč o maloj plati: bila je reč o mojoj nameri da se bavim informatikom. Sasvim slučajno, dan-dva ranije sam video maleni sistem makroa u programu Quattro Pro kojima je moj prijatelj efikasno rešio obračun plata u jednoj srednjoj školi.

Bilo je vreme da saberem dva i dva i da se okanem ćorava posla.

Najbednije godine života, one koje i vi pokušavate da zaboravite, proveo sam učeći da programiram na PC računarima, održavajući ideju o zdravom razumu pisanjem hiljada poruka na starom Sezamu i radeći subotnje backupe na onim velikim trakama. Od onog tihog popodneva, nikad više nisam napisao nijedan COBOL program (uh, lažem: pomogao sam da se prepravi jedan PC program pisan u MS COBOL-u) i samo sam održavao stanje tog mastodonta, u međuvremenu radeći privatno sve i svašta u pokušaju da dočekam bolje dane. Prošlo je skoro dve godine, deda-Avramov dinar je pomalo pokrenuo privredu, pa sam otišao u drugu firmu. Tamo su se dešavale neke druge, malo zanimljivije priče, poput one "zašto sam prestao da programiram"...

...Pre oko godinu dana, nazove me telefonom jedan prijatelj. Kaže mi "onaj tvoj računar je iskipovan na otpadu metala". Koji moj računar, pitam. Ama, onaj što ga zoveš "mastodont". Sve mi je bilo jasno: stranac koji je kupio ostatke prve firme u kojoj sam radio nema vremena da se zamlaćuje visokim troškovima rada i održavanja zastarelog sistema koji nije kompatibilan ni sa drugim računarima istog proizvođača; uostalom, i glavni diler tih sistema je preživeo zahvaljujući prelasku na PC tehnologiju. Baš mi je žao, rekoh: da sam znao, otišao bih da pomognem u rasklapanju, pa bih sklonio nekoliko vitalnih delova i prodao ih jeftino firmi koja i dalje održava neke preživele instalacije tog tipa.

Uostalom, glavna magistrala ima dosta zlata u sebi: baš šteta što će završiti u šljaci...