Beleške

Matična strana sajta

Novo na sajtu   Mapa sajta   Beleške   Kontakt   Pretraga MSKB  Blog Praktikuma   RSS feed   P@W @Tw   Izvezi stranicu u PDF

Office Praktikum

Office 2010!    Access   Word   Excel   Outlook   PowerPoint   VBA   Razno o Officeu   Instalacije i ispravke   Problemi u radu   Autorski članci   Download zona   Office bajtovi

Škola Praktikuma

Škola Accessa

Skoro svakodnevno slušamo

 

Clipboard + stevka = ostava

Da bih blagovremeno objasnio aritmetiku ovog naslova, ovu priču moram da počnem jednom bajatom, ali dragom anegdotom. Ako je do sada niste čuli, to verovatno znači da niste stari Sezamovac.

Kako god, nakon što je jedan kolega na Sezamu prepričao jedno lično i neobično iskustvo, ostade kao trag jedan pojam u internom žargonu Sezama. Ostade, zapravo, i pričica koja je do danas već dobila patinu urbane legende; štaviše, možda bi bilo najbolje da je prihvatite baš kao takvu.

Elem, bilo je to pre... hm... verovatno već više od deset godina. Pomenuti kolega je vodio obuku zaposlenih za rad na računaru u jednom beogradskom preduzeću. Posle osnovnih tema, došao je na red Windows, a na početku priče o tom grafičkom okruženju (beše to onda kad Windows još uvek nije bio operativni sistem... da, postojalo je i to vreme), bilo je prikladno objasniti neke zanimljive osobine koje bi svakom korisniku mogle mnogo da znače.

Kako bi što slikovitije prikazao fleksibilnost platforme, kolega je otvorio dva-tri programa i neke sadržaje u njima, pa je pokazao kako se delovi sadržaja mogu lako kopirati u proizvoljnom obimu, i to iz jednog u drugi program, iz drugog u treći... Komande za prenošenje tih podataka, naglasio je, iste su u svim Windows programima, a kada se jedan sadržaj nalazi na rezervisanom mestu, može se ubaciti na željena mesta i više puta zaredom. To rezervisano mesto naziva se... clipboard. U želji da bude što jasniji, kolega je na tom mestu zastao, pa objasnio da je to odomaćena reč, a doslovno značenje se odnosi na kancelarijsku stvarčicu koja nije uobičajena kod nas (bar nije bila u to vreme). "Eto, nemamo domaću reč za pravi clipboard, pa je tako ostalo i u Windowsu".

I pre nego što je uspeo da nastavi svoju priču, neki šaljivdžija iz zadnjeg reda dobaci: "Ama, jasno je! Stevka!".

Samo trenutak potom, ceo auditorijum je prasnuo u glasan smeh, pa se moj nesrećni kolega našao u nebranom grožđu, misleći da je nešto pogrešio. Potrajalo je dok se neko nije dovoljno pribrao, pa objasnio da u firmi radi kafe-kuvarica koja se zove Stevka. Ona je osoba koja svoj život ispunjava trač-partijama, a kako čuje koju pikanteriju, zađe po svim kancelarijama da je prepriča. Sticajem okolnosti, ispade da je Stevka otelotvorenje pojma clipboard, pa je ta nastavna jedinica na obuci savladana u potpunosti, neočekivanom ilustracijom i uz salve smeha. A nakon prepričavanja na Sezamu i slične reakcije čitalaca, mnogima je vrlo brzo prešlo u naviku da, kakav god kontekst bio u diskusiji, napišu nešto poput "prenesi taj blok tamo i tamo preko stevke". U takvim trenucima, prisetimo se stare priče, ni ne pominjući je više: posle mnogo vremena ostade stara navika, poput poente nekog vica koji svi znaju, pa je koriste kao poslovicu.

Ko je mogao da pomisli da ću se setiti baš te priče u toku verovatno najozbiljnijeg projekta na kome sam učestvovao u svojoj profesionalnoj karijeri?

Te anegdote sam se setio u situaciji u kojoj baš i nije bilo mesta za zbijanje šala; doduše, nije mi ni bilo do šale u tom času: raspravljalo se o navikama korisnika Windowsa i o efikasnosti terminologije sa kojom se korisnik računara suočava. Ali, možda bi bilo bolje da krenem redom.

Negde u jesen 2002. godine, pozvan sam da budem član tima koji treba da izvede lokalizaciju operativnog sistema Microsoft Windows XP na srpski jezik. Takvo profesionalno iskušenje se ne odbija, pa sam se zatekao na neočekivanom i zanimljivom poslu; da sam znao šta će da usledi... opet bih prihvatio, jer sam se sličnim pitanjima već bavio i razumeo sam važnost tog posla. Posao je poveren domaćoj firmi koja ima stalnu saradnju sa beogradskom kancelarijom Microsofta, a jezgro tima je činila petorka u kojoj je svako imao posebno zaduženje. Rad je bio koordinisan povremenim sastancima, dnevnim konsultacijama i unakrsnim proverama, a posao je potrajao oko pet meseci intenzivnog rada.

Okosnicu rada su činila tri elementa: dva su bila strogo tehničke prirode. Korpus lokalizacije čine baze podataka u specijalnom formatu koji se učitava u program Microsoft Localization Studio; reč je o programu zatvorenog tipa, zbog čijeg korišćenja (između ostalih razloga) sam morao da potpišem Onaj Strašni Papir (non-disclosure agreement, ugovor o poverljivosti). Ipak, neću narušiti taj ugovor ako kažem da je reč o perfektnoj ideji realizovanoj u optimalnom obliku: svi resursi interfejsa u Windowsu se nalaze u posebnim, spoljnim strukturama, dok svi izvršni programi poštuju standard referenciranja iz tih izvora. Zahvaljujući tome što stringovi nisu "uprženi" u programe, postaje moguće da se oni prevedu na drugi jezik osim engleskog i da se tako dobije lokalizovana platforma. LOC Studio, kako smo mu "tepali", pristupa slogovima koji predstavljaju jedinice sadržaja (to može biti jedna reč, ali i ceo pasus teksta) i mesto za upis prevedenog izraza. Tu postoje i silna druga obeležja (npr. neki pojmovi su zaključani iz tehničkih razloga), a najvažnije je to da se većina aktivnih elemenata radne površine (dijalozi, meniji, čarobnjaci, itd) mogu proveriti na licu mesta. Da nije bilo te alatke, ko zna kako bismo se izborili sa oko 40.000 jedinica sadržaja koje je trebalo, jednu po jednu, prevesti i prekontrolisati u kontekstu upotrebe...

Drugi tehnički element se ogledao u tome da je timu za lokalizaciju data mogućnost kreiranja radne verzije instalacionog sadržaja jezičke školjke. Zahvaljujući tome, sami smo dogovarali kontrolne tačke za proveru neke faze posla, pa smo kontrolisali dostignuti rezultat "na živo". To je bilo važno i zbog toga što se neki ispisi formiraju i pojavljuju u konačnom obliku samo u toku izvršavanja programa, u zavisnosti od korisničkih podešavanja i konkretne akcije. U toku rada uspostavili smo više takvih kontrolnih tačaka, a nakon njih bi sledile razne dorade i ispravke omaški. Recimo, trebalo je i ponekad menjati veličinu prostora za natpise, oznake i druge ispise u mnogim dijalozima, jer srpski jezik nije toliko "efikasan" kao engleski; a tom prilikom, moralo se strogo paziti na ozbiljne tehničke standarde radne površine.

Treći element projekta lokalizacije je bio i najvažniji, mada najmanje tehnički. Reč je o centralnom rečniku koji pokriva korpus termina koje je trebalo izvesti valjano i dosledno. Tabela koju smo neprekidno korigovali i dopunjavali predstavljala je glavnu potporu koordinisanog rada, jer su članovi tima radili "od kuće" i sastajali se tek povremeno. A predmeti sastanaka su najčešće bile duge, prilično naporne rasprave o terminologiji koju treba primeniti.

Formiranje terminologije u bilo kom poslu je teži posao nego što biste i mogli da zamislite: jako je teško naći težište između mnogo značajnih tačaka jednog pojma.

Treba zadovoljiti razumljivost, jednoznačnost, tačnost i doslednost, što znači da neki termin mora da "preživi" provere u mnogim kontekstima. Postojao je imperativ uvažavanja jezičkih normi; institut MILS, koji je naučna ustanova zadužena od strane Microsofta u celoj Evropi za pitanja lokalizacije, imao je svog predstavnika u timu. Sa druge strane, u posao koordinisane lokalizacije se prvi put krenulo prilično kasno, u vreme kada je već formirana dugogodišnja praksa koju treba uvažiti u najvećoj mogućoj meri. Ali, praksa, ma koliko pragmatična bila, ponekad nije u skladu sa jezičkim normama, jer jezik, ma koliko bio živa tvar, ne trpi žargone kada se nešto dovodi na dokumentovani nivo; ako i nema druge reči osim žargonske, onda domaće rešenje ima prednost (npr. datoteka, a ne fajl; pregledač, a ne browser). Konačno, trebalo je izboriti se sa konstrukcijama reči i rečenica u toku prevođenja: engleski jezik je izuzetno fleksibilan (što neko reče: primenite get, put i let i rešili ste trećinu glagola na engleskom), dok je srpska gramatika mnogo tvrđa, pa doslovni prevod često ispadne rogobatan.

Imate li ideju koliko je bilo teško udovoljiti svakom od ovih preduslova? Objašnjavajući praksu drugih sličnih projekata koje je MILS nadgledao, rigidni lingvista u našim redovima, inače magistar srpskog jezika sa pristojnom "kilometražom" u primenjenoj informatici, otkrio nam je suštinski problem celog postupka. Naime, lokalizacija nije isto što i prevod: ako bi se išlo tvrdom linijom doslovnog prevođenja, brzo bi se došlo do mnogih klinč-situacija, praktično nerešivih u praksi. Negde bi doslovni prevod umanjio razumljivost, a negde bi urodio predugačkim izrazom koji LOC Studio ne bi prihvatio u logičkoj kontroli. Puni smisao lokalizacije je u oblikovanju radne površine koja u najvećoj mogućoj meri pomaže korisniku da efikasno radi svoj posao. Drugim rečima, treba preneti semantiku, a ne sintaksu pojmova, a to znači da se može (a ponekad i mora) odstupiti od doslovnog knjiškog prevođenja, pod uslovom da se očuva krajnji smisao koji je korisniku jasan.

Najveće iskušenje u poslu je bilo u tome što lokalizacija Windowsa treba da predstavlja standard za dalje slične procedure u Microsoftu (znalo se da neposredno sledi lokalizacija novog Officea), ali i van njega. Naime, za sve nas koji se bavimo projektovanjem softvera, držanjem kurseva, pisanjem literature ili bilo drugim oblikom obraćanja korisniku, možda je i odveć naporno da se pridržavamo nekog standarda, jer kao i u svakom drugom zanatu, i ovde dominiraju varijacije žargona.

Ali, negde mora da se proglasi nulta tačka koja definiše terminologiju u praksi.

Ta tačka treba da ima pokriće u obliku institucije koja stoji iza nje. Istina, mnogima se, pre emotivno nego racionalno, nije dopalo to što je Microsoft prvi u istoriji srpske informatike organizovao takav institucionalni okvir (na šta ima pravo, jer prilagođava svoj proizvod). Niko drugi do sada nije našao za shodno da to učini na taj način, a rezultate znamo. Uz svo uvažavanje mnogih stručnjaka, izdavača i predavača koji su imali sklonost i trudili se da ustanove nekakav rečnik, to je često rađeno bez ikakve koordinacije između jezika i struke. Ako i dobro poznaju smisao softvera koji prevode, mnogi vredni informatičari pokazuju slabo poznavanje sopstvenog jezika. Ne razmišljaju o nečijoj tetki u nekoj pravnoj službi, koja ne razume šta znači da treba da merdžuje dva fajla, pa da ih mejluje kao atačment ili da ih sejvuje na desktopu. Sa druge strane, iako su dobro jezički potkovani, mnogi izdavači uopšte ne uvažavaju smisao nekog pojma, zaboravljajući da je semantika neodvojiva od sintakse, pa onda dobijemo Java zrnca i razvodne kutije za slaganje (ne pitajte me za koji pojam beše određen taj prevod, i ja sam jedva saznao; uostalom, ne biste mi ni verovali). A kada Internet Explorer postane pretraživač, pa se pomene Google, onda Google više nije pretraživač, nego mašina za pretraživanje; mnoge slične udarce glavom o zid da i ne pominjem.

A između te dve krajnosti nalazimo se, da izvinete, svi mi ostali, koji u najboljoj nameri uglavnom doprinosimo tom haosu od terminologije u informatici.

Znajući sve to, često smo upadali u duge diskusije o pojedinim terminima, sukobljavajući mišljenja kroz argumente iz svojih uglova i ispitujući pojedina rešenja na realnim primerima. U jednom času, zapeli smo na jednoj "džombi", kako je jedan kolega imenovao problematične termine. Valjalo je preispitati (više se ne sećam čiji) predlog da reč "clipboard" bude lokalizovana kao "ostava". Troje od petoro sagovornika se namrštilo na predlog; bio sam među njima. Jedva sam nekako suzbio u sebi prvi impuls da predložim reč iz anegdote, jer nije bio čas za neozbiljnosti. U pokušaju da konstruktivno srušim predlog koji mi se ne dopada, sa mukom sam ispaljivao neke druge predloge. Više ih se i ne sećam, ali recimo, zbog priče, da sam predlagao pojmove "međumemorija" (ne može, to je bafer), "privremena memorija" (osim što je predugačko, takođe je u koliziji sa drugim pojmom), "spremište" (ne samo da asocira na rešenje pojma storage, nego je u drugom smislu sinonim za ostavu)...

Nastavljao sam tako dok nisam svima dosadio, a kad je kolega rekao "hajde lepo da uvedemo pojam tabla sa štipaljkom", postalo mi je jasno da bolji pojam od predloženog nemamo. To je bila i prilika da pokušam da proturim reč "stevka", ali na moju veliku žalost, osim prilike da najzad prepričam anegdotu kolegama i da se uz to opuštanje izborim za još jednu kafu, drugog rezultata nije bilo.

Krajnja pouka te male bitke koju sam vodio sa svojim kolegama (ne protiv njih – svi smo se zajedno borili za najbolji rezultat) bila je da se ne može ići u krajnost, jer lokalizacija ne bi bila završena ni za pet godina; ponekad je valjalo popustiti – naravno, pod uslovom da odabrani pojam nije tehnički neispravan i da ne dovodi korisnika u zabludu.

Drugu, ličnu pouku je bilo teže progutati nego prvu: treba skloniti emocije u stranu. Shvatili smo: ne postoje dva korisnika Windowsa sa apsolutno istim navikama; suočićemo se sa realnom činjenicom da će postojati približno 100% iskusnih korisnika kojima se bar nešto neće dopasti u konačnoj lokalizaciji. Najzad, po kriterijumu emocija, u timu za lokalizaciju Windowsa bilo je petoro nezadovoljnih! I kada je savladana ta poslednja barijera, posao je krenuo mnogo efikasnije, jer bilo je bar stotinjak sličnih "džombi". Čak je izgledalo da ćemo uspeti da završimo posao u zadatom roku – i zaista, uspeli smo.

Koliko hiljada čovek-sati je utrošeno na izvođenje lokalizacije, više nije bitno. Pominjem to samo da bih zabeležio najžešću emotivnu reakciju jednog mog uvaženog kolege, koji mi je u lice rekao da je rezultat toliko loš da taj posao uopšte nije trebalo platiti. Reče to – i ostade živ.

A usput, neka ostane zabeleženo i to da je delić nasleđa Sezama ipak ušao u korpus lokalizacije. Kada smo došli do reči undelete, setio sam se jedne davne, duhovite rasprave o jeziku računarstva, u kojoj je naš prijatelj Sava Gačić (koji, nažalost, više nije među nama) predložio rešenje "odbrisati". Kada sam dobio stručnu potvrdu da u tom rešenju nema jezičke neispravnosti, mada nije ni uobičajeno, stari predlog "vrati izbrisano" je odbačen; srećna okolnost je što reč suprotnog značenja tačno glasi "izbrisati", a ne "obrisati", jer postoji korisna razlika u zvučnosti. Doduše, bilo je klizavo: reč "clear" je prevedena kao "obrisati", a šta ja mislim o tom rešenju, neka ostane tajna, jer upravo rekoh da su emocije ostavljene po strani...

Na kraju tog teškog posla, čak i pre nego što smo izvedeni na scenu centra Sava u času promocije lokalizovanog Windowsa XP, znali smo da su neka rešenja mogla biti bolja, pa čak i da ima nekoliko preteklih grešaka. Posao se nije mogao raditi doveka, a obim projekta i napor su izazvali sindrom programerskog slepila (o kome možete čitati ovde). Ali, ostalo je saznanje da je to tek započet posao, a nikako završen jednom za svagda. Lokalizacija softvera je živa tvar, baš kao i sam jezik kome softver treba da se prikloni.

Jedini način da svojoj deci ostavimo valjano nasleđe na polju očuvanja rođenog jezika u informatici je da konstruktivno nastavimo taj proces, sa što više argumenata, a što manje emocija.

Izlaganje rezultata sudu javnosti je, očekivano, izazvalo brojne diskusije i polemike. Skoro da nije bilo nepredviđenih reakcija: stekao sam opšti utisak je da je stepen prihvatanja u obrnutoj srazmeri sa stepenom iskustva korisnika. To je razumljivo, jer navika je moćna pojava i nije podložna brzim uticajima. Moglo bi se raspravljati o rešenjima bez kraja i konca, ali to nema nekog smisla ako se takvo nastojanje ne usmeri u pozitivnoj nameri i ako se ne uvaže svi elementi: jezička ispravnost, tehnička doslednost, jednostavnost... Ko god gleda malo dalje u budućnost u nameri da očuva trajnost terminologije koju koristi, potražiće najčvršće rešenje u postojećoj praksi i nastaviće istim putem. Bolje polazno rešenje od lokalizacije Windowsa XP zasad ne postoji, pa je izvesno da će se desiti lančana reakcija. U stvari, u času dok čitate ovo, ta lančana reakcija je već uzela maha i daje rezultate.

Posle svega, svoje lično učešće u procesu lokalizacije Windowsa čak mogu da posmatram kao "samo još jedan projekat", mada mislim da je tu ostalo i nešto više. Moja dvanaestogodišnja kćer sada koristi računar na svom jeziku, iako ni kao petogodišnjak nije imala problema sa engleskim. Ona samostalno koristi Windows XP, a da joj niko nije držao nikakav kurs; od mene sazna ponešto samo ako me pita, a to nije često; vidim da se dobro snalazi. Meni je to više nego dovoljno: više je onih koji će tek prvi put sesti za računar, nego onih koji pred njim sada sede...

A što se tiče one anegdote s početka ove priče, budite obazrivi ako nekim slučajem držite kurseve računarstva po firmama. Ako mislite da bi prepričavanje moglo da popravi atmosferu u nekom času, pazite da ne doživite najveću blamažu u životu, kao ja... Ali, to je neka druga priča. U međuvremenu, samo jedan mali savet: najpre proverite da se među prisutnima slučajno ne nalazi neka gospođa po imenu Stevka...