Beleške

Matična strana sajta

Novo na sajtu   Mapa sajta   Beleške   Kontakt   Pretraga MSKB  Blog Praktikuma   RSS feed   P@W @Tw   Izvezi stranicu u PDF

Office Praktikum

Office 2010!    Access   Word   Excel   Outlook   PowerPoint   VBA   Razno o Officeu   Instalacije i ispravke   Problemi u radu   Autorski članci   Download zona   Office bajtovi

Škola Praktikuma

Škola Accessa

Skoro svakodnevno slušamo

 

Kofer pun softvera

Ima, doduše, dve godine od pisanja ovog članka do objavljivanja na ovom mestu. Ali, neke stvari su anahrone: tako i naša namera da softver tretiramo kao nešto što nije vredno novca... Tih dana kad sam pisao ove redove, posmatrao sam kako se mnogi upinju da objasne kako im je softver Microsofta skup i kako plan OSL legalizacije nije prikladan za firmu u kojoj rade.

To je ponekad u redu, jer verovatno ima dovoljno onih koji su zadovoljni starim tehnikama rada u svom okruženju; uostalom, ima i alternativnih rešenja, mada se takva mogu izbrojati na prste. Prijatelj koji je emigrirao u Ameriku kaže da njegov klijent, velika bolnica u Hjustonu čiji integralni informacioni sistem radi na nekoliko stotina računara, odbija svaku pomisao da menja svoju DOS aplikaciju koja funkcioniše više nego zadovoljavajuće. Međutim, meni su interesantni oni koji viču na cenu softvera samo zato što bi sada trebalo da legalizuju ono što već odavno koriste. Sad su se našli u nebranom grožđu: sa jedne strane im prete konsekvence ako se ne legalizuju, a sa druge im se nudi izbor tzv. besplatnog softvera na koji bi morali da se navikavaju ispočetka. Neki slute da i jedno i drugo iziskuje neprijatna ulaganja, a pitaju se koliko svaka odluka realno vredi.

Ta dilema budi jedno sećanje koje danas, iz ugla mnogo proteklih godina, deluje prilično komično, a možda i pomalo patetično. Zapravo, bila je to prva scena "filma" u kome sam bio scenarista, režiser i glumac, dok je producent bila firma u kojoj sam se zaposlio te rane jeseni 1994. Prisećam se kako se desilo da vučem 20 kilograma softvera u koferu...

One strašne hiperinflatorne godine sam proveo radeći kao sistem inženjer na jednoj velikoj Ei-Bull mašini sa tridesetak terminala i nekoliko štampača. Poslovanje trgovačke kuće u čijem ERC-u sam radio bilo je daleko od uspešnog, pa ni posla nije bilo previše. Radno vreme sam provodio pomalo održavajući sistem, a više čitajući tehničku literaturu i upoznajući se sa drugim mogućnostima. Čak sam počeo da pišem neke programe u Clipperu, osećajući intenzivno gađenje prema COBOL-u, koji sam ponekad koristio, uglavnom samo pomažući kolegama da brže završe svoj posao. Dugo sam se lomio da li da nastavim svoje profesionalno usavršavanje na očigledno preskupoj i neefikasnoj platformi, pošto je to bilo vreme kada je PC tehnologija znatno ojačavala. U to vreme, kod nas je vladao priličan antagonizam između dve struje u informatici. Na jednoj strani su bili "stari lisci" za koje su trake od 1300 stopa i diskovi prečnika 45 cm i teški 12 kilograma bili jedini znani magnetni medijumi, a klima uređaj u sistem-sali obavezna oprema. Na drugoj su bili "neki novi klinci", koji su propagirali nove trendove sve jeftinijih i sve pouzdanijih "personalaca".

Nije mi bilo lako: zaduženjem na poslu, pripadao sam prvoj grupi, a srcem i idejama drugoj. A kamara bezvrednog novca u novčaniku... Kako je bivalo jasnije da je staroj tehnologiji odzvonilo, a nova nudi sve više, tako je rastao i jaz na tržištu. Novca za investicije je bilo malo, a "zahvaljujući" umornim informatičarima starog kova, ulaz u firme sa novim rešenjima je bio obojen antireklamom "neozbiljnih igračaka za Tetris"... Doduše, i sami su ga igrali.

Ipak, bio sam u prilici da vidim i proverim neka, za ono vreme alternativna, primenjena rešenja; najčešće su bila zasnovana na malim Novell NetWare mrežama i namenskim programima u DOS okruženju. Ta rešenja su karakterisali neuporedivo niža cena angažovanja i održavanja i fleksibilniji pristup (a o Tetrisu da i ne pričamo). No, ono što me je već tada kopkalo beše mogućnost primene gotovih programskih paketa u poslovanju: o tome se mnogo govorilo u stranim časopisima, a lično sam se uverio u efikasnost spreadsheet programa u jednoj firmi u koju sam često odlazio kod prijatelja na kafu (dakako, u radno vreme). Štaviše, taj prijatelj je za samo nekoliko dana razvio sistem makroa u tada popularnom Borlandovom programu Quattro Pro, uz pomoć kojih je u jednoj kikindskoj ustanovi vođen obračun zarade, vodeći korake od bruto mase do platnih listića zaposlenih, sve sa obustavama.

Taj primer je bio kap previše za mene: obećao sam sebi da ću prvom prilikom promeniti firmu i krenuti ispočetka, ovaj put na mreži PC računara.
 

Tog časa, na globalnom planu Microsoft Windows je počeo da osvaja dobar komad tržišta, a kod nas se pojavio deda-Avramov dinar sa desetak nula manje, ulivajući izvesni optimizam da će nekakvo poslovanje u privredi ipak krenuti. Desila se i očekivana prilika za mene: posredstvom privatnog poznanstva dobio sam preporuku u jednoj proizvodnoj firmi na polju prehrambene industrije, čijem direktoru je prekipela drugorazredna, a preskupa saradnja sa mastodontskim računskim centrom nalik onom u kome sam radio, a koji je zaostao od bivšeg poljoprivrednog kombinata čiji je tada deo bila i ta firma. Na kraju susreta sa tom sedom glavom, čvrstim čovekom koji je ispoljavao za svoju generaciju iznenađujuće moderne stavove o poslovanju, pao je dogovor da tokom leta napravim predlog razvoja sa mogućim troškovima. Ako taj nacrt zadovolji, u septembru me čeka radno mesto sa daleko većom platom.

Ono što se potom dešavalo verovatno je ostalo zapisano negde u arhivama starog Sezama: gde god sam stigao, lovio sam mnoge informacije, ispitivao mogućnosti, tražio cenovnike i pisao elaborat mogućeg pravca razvoja informacionog sistema od nule. Na kraju, tri dana po predaji tog rada, direktor te firme me je nazvao telefonom i samo mi rekao: "ako možeš da napraviš to što si napisao, dolazi prvog septembra i ne brini za novac za razvoj". Preostalih mesec dana do tog početka je prošlo u traženju mogućih konkretnih rešenja, a pokazalo se da su neke odluke koje sam tada doneo (možda čak i nehotice) opredelile moju profesionalnu karijeru na duge staze...

Tog trenutka, jedine pouke mog praktičnog iskustva su se odnosile na to kako ne treba raditi, a jedna od njih je glasila "niko nije pop u svom selu". Jedini informatičar u firmi od 600 radnika verovatno neće biti zaslužan za mogući uspeh, ali će sigurno biti kriv za neuspeh. Tada sam odlučio da neću pisati programe za računovodstvo, robno-materijalno poslovanje i slične podsisteme, nego ću pronaći iskusnu firmu sa debelom referencom i dovesti je da reši taj segment. Svoj rad ću skoncentrisati na ponudu alternativnih rešenja u sistemu, nudeći mogući kvalitet više.

Do tog prvog septembra, odluka je već pala: kupiću samo dva računara i jedan štampač, pa ću najpre angažovati posao u nekom sektoru, a potom kupovati potrebni hardver i uposliti ga odmah; to ću raditi redom, deo po deo, dok ne pokrijem poslovanje firme. Očekivani inicijalni trošak sam preusmerio na kupovinu originalnog softvera: za novac koji je tada mogao biti utrošen na još tri radne stanice (ali bez mreže), naručio sam tri paketa Microsofta: Windows 3.11 for Workgroups CEE, Office 4.3 Professional i Visual Basic 3.0. Odabrao sam tada najaktuelniju namensku platformu za male sisteme, navodno najbolje klijentske programe i optimalni "laki" razvojni sistem za Windows. Čak je preteklo dovoljno i za naručivanje nekoliko debelih knjiga iz inostranstva; sećam se da je jedna od njih bila skuplja od moje neto plate...

Ono što jako dobro pamtim do dana današnjeg, a što me je i potaklo na ovo pisanje, bila je skoro jednoglasna zapanjenost skoro svih kolega iz struke sa kojima sam tada kontaktirao. "Ti nisi normalan", govorili su, "tolike pare davati za softver koji možeš da nabaviš budzašto". Jedan mi je čak rekao da bi mi trenutno iskopirao i Office 4.3 na 31 disketu i tu verziju Windowsa na deset "za samo jednu flašu vinjaka, samo donesi diskete". Dotični je morao da zadovolji svoju sklonost na drugom mestu, pošto sam piratske kopije već imao. To što ni on ni ostali nisu razumeli moju jednostavnu nameru da oko sebe stvorim profesionalno valjan ambijent za rad, nije ni vredelo opovrgavati. Uzgred, ne biste verovali, pa vam neću prepričavati razne pokušaje diskreditacije mog plana koji su potekli iz ERC-a koji se do tada dobro mastio svakog meseca naplaćujući usluge računarske obrade, iako su izveštaji o poslovanju kasnili i po 40 (slovima: četrdeset) dana...

Teško je setiti se kako je ispalo da narudžbu softvera izvedem baš preko firme svog prijatelja u Kragujevcu. Verovatno je presudilo to što je on tada imao dobre kontakte među trgovcima originalnog softvera, a ja nisam. Bilo mi je važno da se sve nabavi što pre, a nikakve garancije rokova u periodu sankcija tada nisu bile moguće, osim date reči čoveka od poverenja. Uglavnom, možda je prošlo tri ili četiri nedelje od uplate avansa, kada je trebalo da se uputim u Kragujevac po softver. "Ponesi jak i velik kofer", reče mi prijatelj kroz smeh. Verovao sam da se šali ili da misli na 300 disketa koje sam takođe od njega povoljno kupio (sećate li se vremena pre CD-ova?...). Eh, da sam znao šta me čeka, suzbio bih svoje nestrpljenje i odustao od produžene privatne posete preko vikenda, pa bih po robu otišao iduće nedelje službenim kolima...

Pripremih jak kofer, pa se zaputih ka Šumadiji. Ovog časa, pred očima mi je slika koju sam ugledao pre sekund pre nego što sam pozdravio svog domaćina: na jednom stolu nalazile su se četiri velike kutije. Jedna od njih je bila nalik "metru knjiga u regalu", druga je bila veća od kutije za cipele, a dve tanje kutije koje su činile kompletan WfWG 3.11 CEE su bile zajedno kao onda veća. U toj najvećoj, beloj "regal" kutiji nalazio se Office 4.3 u nekoliko manjih kutija sa desetak knjiga različite debljine, sve zajedno oko 6.500 stranica dokumentacije. Pored te čuvene 31 diskete, ovaj put zapečaćene u koverti sa vodenim žigom Microsofta, nalazio se i jedan CD na kome je pisalo "Office Development Kit" (koji je čekao skoro godinu dana dok nije došao red na kupovinu tada preskupog Sony dvobrzinca). Taj CD je kriv što se danas bavim Microsoft Officeom, ali to je već druga priča...

Bio je čas za rešavanje banalnog problema: malo je nedostajalo, pa da petnaest kutija velikih i petnaest kutija malih disketa ostane u Kragujevcu, jer ne samo da je kofer bio pretežak (a ja nisam ni sitan ni slab), nego prosto – skoro da više nije bilo mesta u njemu... Ali, da skratim priču: moja kuća u Kikindi se nalazi na petnaestak minuta laganog hoda od autobuske stanice. Tada se još nije imalo novca za taksi: ta nedeljna šetnja se po povratku s puta odužila na dobrih pola sata znojenja i tegljenja teškog, ali za mene dragocenog tereta u rukama... U sledeći ponedeljak, kofer pun softvera se našao u mojoj kancelariji i to je bio početak jedne velike avanture istraživanja.

Nije prošlo mnogo, a moj plan o razvoju poslovnog informacionog sistema se pokazao kao optimalan. Tada pun elana, vrlo brzo sam otkrio da u Excel-u mogu za pet dana da završim složene namenske aplikacije za koje bi mi u Clipperu trebalo mesec dana. Praksa je brzo došla na svoje: napravio sam obostrano korisnu "trgovinu znanja" sa prijateljicom koja mi je pomogla da se zaposlim u novoj firmi: ona mi je otkrivala tajne poslovanja, od terminologije proizvodnje do strukture vitalnih tokova dokumenata, a ja sam nju učio da se koristi Office programima. Efekti dodatne vrednosti informacionog sistema su se iskazali brže i bolje nego što sam se i ja nadao. Vremenom sam kod svog poslodavca stekao dovoljan ugled da sam mogao da nabavljam i ptičje mleko ako sam to hteo; no, bio sam zadovoljan time što sam sebi i svojim kolegama obezbedio valjane uslove obuke i korišćenja računarske mreže koju sam nedugo potom formirao. Dakako, tada je kupljen i originalni Novell NetWare...

Šta se u međuvremenu dešavalo, posebno je zanimljivo... Oni što su govorili "ti nisi normalan" sada su promenili ploču, uglavnom sada pitajući "mogu li da pozajmim knjigu o programiranju u VBA?" ili "kako si uspeo da dobiješ tako dobar ispis ćirilicom, a nemaš font CYUHelvetica?". A onaj što mi je nudio onu kompenzaciju "ispod žita" jednom me je upitao: "kako to da si odmah znao to i to?". Odgovor je glasio da ja baš nisam tako vešt informatičar kao on, pa sam otvorio knjigu i pročitao kako se radi "to i to" na 520. i 521. strani originalne dokumentacije programa. Dotični je posle otišao u jednu daleku zemlju u iluziji da će mu tamo veća zarada doneti duševni mir. Živo me zanima da li je tamo nekad sa nekim razmenjivao softver za "flašu vinjaka" i da li se tamo usuđuje da upražnjava tu svoju sklonost u radno vreme.

Posle svega, skoro se sa setom prisećam te romantične faze svog profesionalnog puta, kada sam tek otkrivao moguće primene gotovog namenskog softvera u poslovnim sistemima. Do danas, PC hardver i operativni sistemi su dobro ojačali, a Microsoft Office je postao monstrum u kome možete izvesti skoro sve što vam padne na pamet... Baš kao što nikome više ne pada na pamet da plati tri miliona dolara za mastodonta koji troši 20 kW "na prazno", poput mašine na kojoj sam otpočeo svoj staž.

Svim mladim kolegama preporučujem da što pre pronađu neki svoj "jak i velik kofer" i da se zapute u avanturu otkrivanja novih tehnologija; sada je to mnogo jednostavnije nego pre desetak godina. Kada bih morao da krećem iznova u nekoj firmi, učinio bih isto kao i onda, opet birajući isključivo aktuelne tehnologije sa pouzdanom zaleđinom.

Ako ništa drugo, sada bar znam da sledeći paketi u koferu ne bi bili tako teški...