Beleške

Matična strana sajta

Novo na sajtu   Mapa sajta   Beleške   Kontakt   Pretraga MSKB  Blog Praktikuma   RSS feed   P@W @Tw   Izvezi stranicu u PDF

Office Praktikum

Office 2010!    Access   Word   Excel   Outlook   PowerPoint   VBA   Razno o Officeu   Instalacije i ispravke   Problemi u radu   Autorski članci   Download zona   Office bajtovi

Škola Praktikuma

Škola Accessa

Skoro svakodnevno slušamo

 

Letopis groteske

Kao u Felinijevom filmu: beli papir, crna tačka, drugoligaši u finalu kupa, Kruševac, porez i stara pesma Stivija Vondera. Kakve to veze ima jedno sa drugim, pitate se vi...

ŠBBKBB^*

Bližio se kraj 2002. godine. Poslovi završeni, članci odavno predati. Međutim, u poslednji čas urednik me zamoli da napišem kraći komentar o dešavanjima u godini koju se spremamo da ispratimo. Zašto da ne, pomislih, ima o čemu da se piše, biće napisano za sat vremena. Otvorim Word, po običaju uključim full screen da bih se skoncentrisao na temu gledajući u "beli papir" i... ništa.

"Čekaj malo, kako ništa", rekoh sebi gotovo naglas.

Sat vremena kasnije, članak je zaista bio napisan. Ali, kako bih sada ikome mogao da objasnim da bi beli papir najbolje odrazio suštinu zbivanja na planu domaće informatike? Kažem li da je tako, neko će reći da takvom cinizmu nema mesta. Kažem li da je drugačije, drugi će reći da pričam gluposti. Ako o stvarnosti sudim na osnovu malobrojnih sjajnih primera, da li će to dati puni kolorit slici o informatičkoj praksi? Ako pomenem one manje lepe pojave, da li ću biti pozvan na odgovornost u svetlu zakonskih normi o kleveti? Pa dobro, neću da slikam punom paletom, nego ću samo nacrtati skicu koju možete da prepravljate do mile volje... ako vam je tako lakše.

Zima

Zubato februarsko sunce, dan kao naručen za promociju strateškog proizvoda poznate softverske kuće. Da tehnologije razvoja aplikacija nikad više neće biti iste, pokazuju nam članovi razvojnog tima ugledne firme na živom primeru projekta izvedenog za potrebe celokupnog poslovanja svoje kuće. Saznajemo sa kakvim su se iskušenjima sreli iskusni majstori u susretu sa novim konceptima i ćutke im zavidimo na uspešnosti rešenja. Na kraju, ne samo da su napravili nešto izuzetno, nego su to uspeli da predstave prisutnima u maniru velemajstora.

Ali, moja saznanja poneta tog dana iz hrama kulture u kome je događaj upriličen dopiru i dalje.

Među mnogim otvorenim pitanjima o tome gde je mesto novih paradigmi u praksi, pažljivi hroničar baca prisutne u ključnu dilemu: zašto nešto što se piše kao "C#" izgovaramo "si šarp" umesto "cis"? Da li se piše ".NET", ".Net" ili ".net"? Uto sam iz istog izvora podučen i to da je "mikro" srpska reč grčkog porekla. Suština je nebitna dok se forma ne zadovolji, zar ne? Uostalom, koga je briga kako nešto radi ako je nejasno kako se zove?

Proleće

U razmaku od više od mesec dana tokom proleća, dva puta slušam potpuno istu priču osobe odgovorne za obezbeđenje ukupnih uslova za strateški razvoj informatike. Štaviše, ugledni gospodin naglašava da je njegova ekipa primila na sebe odgovornost tog važnog posla. Doduše, svi ključni problemi nisu u nadležnosti te ekipe, ili je barem tako rečeno za govornicom. Nema veze: hajde da, u duhu prosečno obrazovanih građana Srbije, samo konstatujemo stanje i dalje ne preduzimamo ništa.

Ne budemo li se bunili, mislim se ja, možda se zakon o elektronskom potpisu naprasno pojavi sam od sebe.

A možda se istopi i ona velika crna tačka na svetlo plavoj pozadini koja je činila jedinu ilustraciju očajničkog poziva člana zajednice Internet provajdera da se konačno nešto preduzme na planu infrastrukture. Umesto da nađe svoj interes u masovnoj upotrebi Interneta, najčuvenija monopolska firma na Brdovitom Balkanu objavljuje rat "onima što nude prekookeansko telefoniranje za tepsiju ribe", uz pokušaj uspostavljanja tarifa koje su izazvale salve smeha širom Evrope Bez Granica.

Leto

Vrativši se sa crnomorske obale, gde sam koristio usluge jednog od pet Internet kafea u mestu manjem od Sutomora za pola evra na sat, našao sam vremena za upoznavanje sa alternativama softverskom paketu za koji su me jednom optužili da ga dobro poznajem. Dok se klima uređaj mučio da ohladi moje vrele računare, otkrivao sam neke zanimljive programe, uživajući u nekim dobrim idejama i sitnim pogodnostima koje prvoplasirani na listi nema. Pokušavao sam da otkrijem puno značenje pojma "besplatno", stalno ponavljajući davno naučenu istinu o tarifiranju na mostu i na ćupriji. Sa mukom sam pokušavao da izbegnem svako neumesno poređenje između varijanti izbora, znajući da bi alternativna ponuda pala u vodu čim bih se latio programiranja ili integracije u intranetu.

Uostalom, koga još zanima upravljanje podacima? Mi "pratimo stanja", pa makar ona bila i neažurna.

A onda mi je palo na pamet spasonosno poređenje koje je raspršilo sve dileme: setio sam se svog detinjstva, kada sam sa ocem odlazio na fudbalske utakmice po okolnim selima. Strast koju je ispoljavalo stotinjak meštana na šamlicama donetim od kuće nije bila ništa manja od one koju je doživeo svako ko se zatekao među Zvezdinim Delijama tokom večitih derbija (doduše, u to vreme nije bilo petardi i baklji). I tad mi je postalo jasno da isto značenje imaju i mali poslovni paketi: kvalitet se meri potrebama korisnika, a ne mogućnostima softvera; i druga liga ima svoje momente. Besplatno ipak nije besplatno, ali to nije važno; dovoljno je pružiti se prema guberu. Uostalom, oduvek sam mnogo više uživao vozeći bicikl nego neki skup automobil.

Jesen

Stiže informacija o kampanji legalizacije najtiražnijih proizvoda koje smo uobičajeno kupovali kod Sime Piljara po ceni koja odgovara vrednosti tri kilograma jabuka. Neviđeni bezobrazluk komercijalne firme u nameri da naplati svoj sopstveni proizvod biva propraćen burom negodovanja: to je skupo! Uostalom, kakav je to način - zar ćemo se poistovetiti sa dekadentnim zapadom i glumiti neko njihovo tržište? Pa mi ne zarađujemo kao oni (doduše, ni ne radimo ako oni, ali to je neka druga priča, nećemo sad o tome). Uostalom, koga još zanima materijalno pravo? Pa, u svim novinama lepo kažu da smo pravna država.

Nije valjda da treba da skupo plaćamo ono što nam Sima Piljar nudi za 150 dinara, a naš strateški dobavljač hardvera "Šrafzigger ExpreS" instalira za dž?

Atmosfera dostiže usijanje kada predstavništvo dotične firme objavljuje da će lokalizovati svoje ključne proizvode, tako da korisnici računara ne moraju da se muče sa engleskim jezikom. Kakva drskost! Kakvo slizavanje s tržištem! ŠTA? LATINICA? Šta se to zbiva? Ostaćemo bez ćiriilice ako to dozvolimo! Ama dobro, to što već petnaest godina koristimo računare na engleskom... To je drugo, to nije ugrožavalo ćirilicu, tek ovo sad će da je ugrozi. Eno, već je četiri od pet oznaka firmi u centru grada kneza Lazara ispisano latinicom. Kriva je nastupajuća lokalizacija popularnog operativnog sistema na latinici, sasvim sigurno.

Zima

Prve pahulje snega potkraj 2002. godine ugledao sam desetak minuta po stizanju na lepu planinu, ali nisam imao vremena za zimske čarolije. Produženi vikend sam iskoristio držeći dva predavanja i razgovarajući sa kolegama iz struke, konačno shvatajući izlišnost jesenje rasprave o pismu, jeziku i ostalim tricama. Pitanje razumevanja procesa legalizacije softvera nije ništa manje od realne želje gotovo svakog koga sam pitao: svima se smučila improvizacija u radu, svako bi želeo da ima valjanu podršku u primeni alata kojima zarađuje svoj hleb.

Informatička javnost želi odgovore na svoja sasvim razložna pitanja, ali svi odgovori ne mogu doći sa jednog mesta.

Jedan kolega mi reče da njegov direktor ne dozvoljava opciju ugovora o iznajmljivanju softvera, jer su mu u knjigovodstvu rekli da se na softver ne plaća porez; iznajmljivanje je usluga koja podleže porezu, ali u ovom slučaju... Ali u ovom slučaju vreme prolazi dok resorno ministarstvo ne objavljuje obećano tumačenje novog zakona. Sležem ramenima i prisećam se pesme Stivija Vondera koju je pre skoro trideset godina posvetio Ričardu Niksonu; pesma se zove You have done nothing...

I tako, protiču poslednji dani jedne po mnogo čemu obične balkanske godine. Čuju se poslednji taktovi sjajne rock muzike pre gašenja predajnika najboljeg radija koji je Šumadija ikad slušala (o tome drugi put). Veliki distributeri softvera odlažu svoja novogodišnja putovanja i organizuju dežurstva da bi svi zainteresovani mogli da potpišu ugovor o legalizaciji u poslednji čas. Elem, tumačenje zakona o promeni zakona koji tumači... (tako nekako) je ugledao svetlo dana pet dana pred kraj najveće informatičke kampanje te godine. Te sasvim obične balkanske godine.

Doduše, na CD čitače se plaća porez, a na CD pisače se ne plaća; na matične ploče se plaća porez, a na džojstike se ne plaća. Neko valjda zna zašto je tako dobro.

Ako je ostalo imalo mesta na skici groteske, popuniću je kratkom telefonskom jednočinkom odigranom prvog dana treće nedelje decembra 2002. Kolega mi kaže da filijala jedne (samozvano ugledne) banke traži od njega "računarsku mrežu, komada jedan, hitno". Predračun da se napravi do kraja radnog vremena, oprema da se isporuči u sredu, a onda "da se sve namontira do petka, pa da pripremimo poslovanje platnog prometa do kraja godine". Jednostavno, zar ne?

Post Scriptum ili...

...Sat vremena kasnije, "papir" više nije bio beo. Šteta. Kamo sreće da nisam uspeo da napišem ove redove.