Beleške

Matična strana sajta

Novo na sajtu   Mapa sajta   Beleške   Kontakt   Pretraga MSKB  Blog Praktikuma   RSS feed   P@W @Tw   Izvezi stranicu u PDF

Office Praktikum

Office 2010!    Access   Word   Excel   Outlook   PowerPoint   VBA   Razno o Officeu   Instalacije i ispravke   Problemi u radu   Autorski članci   Download zona   Office bajtovi

Škola Praktikuma

Škola Accessa

Skoro svakodnevno slušamo

 

Nemoj više da mi pomažeš!

Da li smo postali ovisnici o tehnologiji i da li smo pritom zaboravili da ona treba da služi nama, a ne mi njoj? Uočavam jednu pojavu koja mi se nikako ne dopada, a čiji uzrok bi bilo interesantno ispitati.

Kako upropastiti sopstveno predavanje

Tokom poslednjih par godina bio sam prisutan na mnogo različitih živih predavanja na razne teme, što informatičke što ostale, najčešće podržanih prezentacijama u PowerPointu. Osim što sam bio zainteresovan za teme, aktivno sam pratio ponašanje predavača u odnosu na samu prezentaciju, a posebno način izlaganja u odnosu na sadržaj na trenutno aktivni tekst na slajdu. Ponekad iz potrebe, ponekad iz mode, ovaj način logistike predavanja je baš uzeo maha; makar je čistije od krede, što reče jedan kolega. Video sam i doživeo razne stvari; iskustvo praćenja i analize bilo vrlo interesantno, a zaključci... hm... kojekakvi.

Da budem pošten, bilo je tu i malo ličnog pristupa celom pitanju. Naime, desilo se da je prošlo samo devet dana od kada mi se obratio gospodin Đuro Vojnović iz Microsofta sa molbom da pripremim dvodelno devedesetminutno predavanje o tada tek izašlom paketu Microsoft Office XP, do skupa "Sinergija", održanog 7. juna 2001. u prepunom centru Sava. Nikada pre toga nisam održao jedno tako zvanično intonirano predavanje, a pogotovo ne na tako velikom skupu, pa još pred publikom koja i te kako zna da razabere žito od kukolja. Da li sam se uplašio? Još pitate! Ali, inat je kod mene prilično jak: ne samo da sam spremio predavanje baš kako sam zamislio, nego sam čvrsto rešio da PowerPoint ne bude ništa više od pustog podsetnika. Ali, ne meni, nego slušaocima!

Ako sijalica u projektoru crkne, govorio sam sebi, ima da nastavim bez treptaja oka.

Tokom te kratke i "vruće" pripreme, razgovarao sam sa nekoliko iskusnih kolega i dobio nekoliko sjajnih saveta. Gledaj nekoga u oči. Kad već imaš tremu, drži skriptu u ruci, pa taman i da je ne koristiš. Upamti da nije sramota služiti se skriptom. Menjaj intenzitet glasa pre ključnih tačaka, uz dramsku pauzu "1-2-3". Nemoj da piješ mineralnu, nego običnu vodu, da ne bi izderao grlo i promukao. Ako hoćeš da nateraš slušaoca na razmišljanje, ponovi ključni slajd na drugom mestu i pričaj nešto sasvim drugo (!!!). Održi pažnju primerima, kratkim digresijama, retoričkim pitanjima i ličnim obraćanjem.

I najvažnije: NEMOJ DA ČITAŠ TEKST SA SLAJDOVA; slušaju te pismeni ljudi, samo im daj vremena i da te slušaju i da sami pročitaju slajd.

Koliko znače ovi saveti znam tek sad, kad je sve prošlo. A kako je bilo... Pa, vi koji ste bili na prepodnevnoj seansi, sećate se smušenog početka (svima je bilo hladno, a meni toplo, toplo...) i faze oslobađanja od najveće treme u istoriji centra Sava :) Na popodnevnoj seansi je bilo lakše, pošto sam uočio gde postoje problematični sadržaji koji lome ritam predavanja, pa sam ih izbegao... Jedan kolega iz slovenačkog ogranka Microsofta mi je rekao da je čak dobro što sam tremaroš, pošto nisam napravio prebrz početak, što je greška na koju se upecaju mnogi iskusni predavači.

Srećom, ako sam se kome i zamerio svojim predavačkim neiskustvom, to je brzo zaboravljeno, jer je svima u sećanju ostalo bravurozni performans Rafala Lukawieckog. Ovaj simpatični Poljak već dugo živi u Londonu i radi kao profesionalni konsultant i predavač, a jedan je od najomiljenijih (i najbolje plaćenih) predavača koje Microsoft angažuje u Evropi. To što je mister Lukawiecki napravio pred preko tri hiljade slušalaca je teško prepričati: tokom furioznog izlaganja, naučili smo šta je to "swivel chair communication" i zašto ljudi ne vole, a računari vole XML... Dok je veselo skakutao po sceni i kroz salve smeha prisutnih u sali izazvao totalnu pažnju, mister Lukawiecki je vešto uspeo da nam predoči viziju mogućih posledica jedne krajnje ozbiljne tehnologije na čijem smo pragu... Iz ličnog iskustva mogu da posvedočim da se ovaj velemajstor ponaša jednako i u intimnom društvu, ali to je sasvim druga priča...

No, iz digresije u digresiju... Bolje da se vratim u ne baš tako duhovitu stvarnost. Nema mnogo ljudi koji PowerPoint koriste tako kako to čini Rafal Lukawiecki (uostalom, nema ni mnogo stručnjaka takvog kalibra), pa on ne može poslužiti kao prototip optimalnog predavača. Sasvim je dovoljno da pomenem nekolicinu profesionalnih predavača iz naših renomiranih škola računarstva, ekipu ljudi koji briljantno govore o novim tehnologijama valjano održavajući ritam predavanja. Pamtim i nekoliko izuzetnih majstora sugestivne reči iz drugih branši. Zajedničko za sve njih je to da po pravilu "ignorišu" slajd na platnu iza njih, ali uz savršenu koordinaciju teza na slici i priče koja trenutno teče.

I to polako dovodi priču do naličja medalje. Dok se majstori-predavači prepoznaju već u prvom minutu svog izlaganja, dotle onih drugih ima mnogo više. Došao sam do poražavajućeg zaključka da, osim pomenutih časnih izuzetaka, dominira čista improvizacija koja veoma često degradira celo predavanje. Jednom rečju, predavač bi mnogo bolje uspeo ako ne bi imao PowerPoint prezentaciju uz sebe! Što je najgore, pravilo i iskustvo nalažu da se kao predavač pojavi kompetentno lice koje ne samo da zna o čemu priča, nego vlada materijom do te mere da bi mogao da vodi uspešnu diskusiju satima.

Ali, pobogu, bez PowerPointa.

Moram da ispričam barem jedno sveže iskustvo koje ilustruje tu pojavu. Krajem oktobra i početkom novembra 2001, u Novom Sadu je održan tradicionalni Sajam informatike. Firma u kojoj radim već godinama učestvuje na tom sajmu. Pre nekoliko godina smo čak bili suorganizator i glavni animator na sajmu, gde smo događanja, predavanja, seminare, okrugle stolove i rasprave pretpostavili prostom "vašarskom", izlagačkom delu. Tada se pokazalo da informatička scena u našoj zemlji ima mnogo više toga da kaže nego što je prosta trgovina opremom, tehnologijama i uslugama. Ove godine nismo se toliko eksponirali, ali smo ipak pomogli organizaciji jedne tribine sazvane da bi se saopštile interesantne stvari i iskustva o strategiji razvoja informatike u našoj zemlji.

Sticaj okolnosti je učinio da poslužim kao tehnička podrška, neposredno pred početak spremajući predavačke materijale na jednom notebook računaru povezanom na video beam. Nekako po Marfiju, desilo se da je položaj govornice bio loš u odnosu na položaj opreme za emitovanje, pa niko od četvoro predavača zbog udaljenosti od računara nije mogao sam da menja slajdove. Dogovoreno je da ja sedim za računarom i menjam slajdove na znak, što uz malo pažnje i koordinacije i nije poseban problem. Tako sam, sasvim slučajno, ispao "saučesnik" i najpažljiviji slušalac svih predavača.

Sve četiri prezentacije su donete na disketama, a samo jedan predavač mi je dao dve diskete, napominjući da se na svakoj nalaze po dve kopije iste PowerPoint datoteke i da je tako učinjeno "za svaki slučaj", ako neka disketa zakaže. Eto, samo jedan od četvoro je mislio na nešto što doista zna da se desi veoma često. Srećom, sve četiri datoteke su se iskopirale na disk notebooka ispravno, inače je pitanje ko bi bio kriv da je neki predavač ostao bez mogućnosti emitovanja slajdova.

Dve prezentacije su tehnički bile dobro spremljene, bar kad je reč o fontovima i grafici; uostalom, pokazalo se da su sa po dvadesetak slajdova bile dobro odmerene za trideset minuta, koliko je bilo predviđeno za svako predavanje. Jedna prezentacija je bila spremljena u YUSCII fontu, pa sam (ne prvi put u ovakvoj situaciji) imao prilike da štopujem svoju brzinu korišćenja alatke Replace, premeštajući slova u Unicode format. Jedan predavač je doneo prezentaciju na kojoj su se naša slova videla kao kvadratići, što je tipično za pripremu na računarima sa aktivnim CP1250, ali sa izmenjenom GDI tabelom kako bi YU slova radila u ne-Unicode grafičkim programima, kao što su stari Adobe Photoshop i Corel Draw. U nameri da na brzinu popravim slova, krenuo sam da skrolujem po prezentaciji i video da slajdova ima mnogo (još nisam znao koliko) i shvatio da više nema vremena za ispravku, jer predavanja moraju da počnu.

Jedan predavač, inače osoba poznata po britkoj misli i energičnom nastupu, svoje polučasovno predavanje je sveo na puko čitanje teza sa slajdova, između kojih bi samo ponekad proleteo poneki kratki komentar. Pri čitanju, predavač je uglavnom bio napola leđima okrenut publici, a u retkim prilikama kada bi se okrenuo ka prisutnima, uporno bi gledao u jednog kolegu koji je sedeo u prvom redu udaljenom par koraka, kao da se obraća samo njemu. Gotovo da nije bilo nikakvog kontakta sa publikom, što je u kombinaciji sa krajnje monotonim (iako brzim) ritmom čitanja urodilo nepažnjom slušalaca. Na kraju, jedna vrlo zanimljiva tema kojom bi trebalo mnogi da se pozabave ili barem razmišljaju o njoj bila je veoma mlako primljena. Po mojoj oceni, bilo je to neuspešno predavanje na štetu svih prisutnih.

A jedno iskustvo ću upamtiti dok sam živ.

Poslednji predavač beše baš onaj čija je prezentacija imala kvadratiće umesto YU slova. Pre početka izlaganja, pogledao sam na sat: prošlo je preko 90 minuta od početka, i to bez pauze (što ide na račun moderatora tribine). Setio sam se da Rafal Lukawiecki po pravilu nastupa najranije u 75. minutu združenog predavanja, kako bi razdrmao i razbudio publiku pre finala i završne reči (što mu i te kako uspeva). Ali, ozbiljni gospodin pred nama nije bio spreman za šalu. Krenuo je u detaljnu analizu jednog iskustva iz prakse, govoreći o veoma ozbiljnom i zanimljivom problemu, poznatom mnogim informatičarima; međutim, ovde je bila reč o pripremi projekta kritičnog informacionog sistema jedne važne ustanove, gde ozbiljnost i obim zahvata ni u jednom delu nisu trivijalni.

Ali, avaj: predavanje se pretvorilo u lakrdiju emitovanja 115 (nije greška: sto petnaest!) slajdova koje sam menjao na klimaj glavom u mom smeru. U tolikoj masi teza, slika, silnih podnaslova, malih i velikih zaključaka kojima je bilo teško odrediti mesto, konačno i nekih vrlo neozbiljnih karikatura kojima nikako nije bilo mesto u prezentaciji, niko na kraju nije mogao da se snađe. Sve je bilo začinjeno i povremenim insistiranjem predavača da se preskoči po slajd ili dva, uz komentar "ovo sad nije bitno"; par puta je trebalo vratitii se na neki slajd, a boga mi, i ja sam dva puta napravio grešku u promeni slajda.

Nije ni čudno: stotinu petnaest slajdova. Nikakve teze u rukama. Za boga miloga.

Ni ovog časa mi nije jasno šta je ovaj predavač mislio da postigne ovom količinom slajdova i doslovnim bombardovanjem prisutnih pojedinostima iz operative nekog segmenta projekta, čestim paralelama sa prošlim tezama i vrlo prekoračenim vremenom predavanja. Jedino što je doista efikasno uspeo bilo je da doslovno rastera većinu publike iz sale. Kako sam ja prošao u pokušaju da podržim to predavanje, bolje da ne govorim; plašim se da ću pored ove drskosti da dokumentujem tu sliku ispasti i eksplicitno nepristojan...

Zamisao glavnog organizatora tribine je bila da sva četiri predavanja posluže kao predgovor za aktivnu i direktnu diskusiju o temi tribine. Na kraju niko od vrlo malo preostalih u sali nije ni pokušao da kaže nešto. Moderatoru je ostalo samo da se zahvali na... hm... pažnji, a naš poslednji predavač je kiselo konstatovao da niko ne bi otišao da su posetioci bili obavešteni da je na kraju organizovan mali koktel (???)...

Očigledno je da mnogima nedostaje veština u predavanju uz pomoć PowerPointa. U mojim očima, najgore od svega je to što su dva (inače verovatno veoma dobra) predavača doslovno upropastila sopstvena izlaganja pripremajući i izvodeći PowerPoint prezentaciju. Ovde smo bili svedoci dva arhetipa totalne greške u predavanju: čitati teze sa slajda i to projektovati slušaocima kao govor - krajnje je neumesno. A imati triput više slajdova nego najavljenih minuta priče – to je već spektakularna greška sa katastrofalnim posledicama. Ako izuzmem slajdove najavne i odjavne špice u dva "poluvremena", moje predavanje od devedeset minuta o Officeu XP je imalo 35 slajdova i ja danas znam da ih je bilo više nego što treba; a ovih 115 bi bilo vrlo mučno racionalno komentarisati.

Teško je razumeti i objasniti šta se, zapravo, desilo. Danas o tome razmišljam kao o onom starom vicu "nemoj više da me braniš". Možda bi uvaženi eksperti na raznim poljima delatnosti pre izlaska pred publiku trebalo da razmišljaju o PowerPointu slično, u stilu "nemoj više da mi pomažeš da održim predavanje". Tehnike predavanja čine jedan ozbiljan segment didaktike i realne psihologije; celishodno je samo ono predavanje koje izazove pažnju slušaoca, a ako ima potrebe - i nagon za učešćem u kasnijoj raspravi. Da li se predavač izgubi u virtuelnoj slobodi koju mu PowerPoint daje, pa pretera u detaljnosti teza? Ili je možda reč o neiskustvu u održavanju ritma predavanja uz sliku? Neki predavači u školama i na fakultetima vole da crtaju i pišu kredom po tabli dok predaju i to im pomaže u očuvanju koncentracije; neko, pak, ima prirodni osećaj za ritam usmenog predavanja u zadatom vremenu. Govoriti uz emitovanje slajdova traži takođe visoku koncentraciju, jer je to dodatni element nužne pažnje; a najiskusniji kažu da bar jednom prave probu realnog predavanja ispred računara, glasno govoreći i pazeći na ključne delove. Šta da vam kažem: bar deset puta sam merio vreme priče u svom predavanju, došao do optimalnog prosečnog vremena po slajdu... i opet na predavanju pogrešio u ritmu nekoliko puta. Uveren sam da autor 115 slajdova nije nijednom napravio zvučnu probu svog predavanja, inače ne bi učinio (sebi i drugima) to što se na kraju desilo.

Kakvu krajnju pouku možemo izvući iz ove priče?

Prvo pravilo je, izgleda, da "nema pravila". Nema generičke preporuke "kako da bude dobro". Ne postoji recept koji će vam reći "učini tako, i prezentacija će biti dobro izvedena". Moguće je nešto drugo, ali to ne sme da zvuči samo kao antiteza prvom stavu: svaki savet (koji može biti samo generalne prirode, a pravu vrednost mu morate odrediti sami, često i na licu mesta) može da bude usmeren ovako "učini tako, i manje je verovatno da ćeš pogrešiti". I to je, siguran sam, najviše što se može pomoći.

Sad, jedina pouka iz opisanih slika može da bude samo "ne čini tako, pa će biti manje grešaka". Neka vam tuđe greške budu bolja škola nego sopstvene. A iskustvo će reći svoje. Ne improvizujte, nego uvežbajte celu prezentaciju ili makar ključne detalje, povezujući ih retoričkim tehnikama i pomažući se tezama sa slajda (koristeći ih kao "puškice", a ne kao tekst govora).

Ono malo dobrih saveta kojih sam se, srećom, držao pri svom predavanju - već sam vam preneo. A mnogo više toga ćete naći na sajtu www.powerpointers.com . Ako pripremate neko predavanje uz pomoć PowerPointa, iskreno vam savetujem da posetite taj sajt i pročitate barem dvadesetak raznih iskustava, saveta i tehnika i da neko vreme razmišljate o njima. Meni je pomoglo u vremenskoj stisci uoči "Sinergije", a znam da može pomoći i vama.

I molim vas: manje slajdova nego minuta, ako boga znate.