Beleške

Matična strana sajta

Novo na sajtu   Mapa sajta   Beleške   Kontakt   Pretraga MSKB  Blog Praktikuma   RSS feed   P@W @Tw   Izvezi stranicu u PDF

Office Praktikum

Office 2010!    Access   Word   Excel   Outlook   PowerPoint   VBA   Razno o Officeu   Instalacije i ispravke   Problemi u radu   Autorski članci   Download zona   Office bajtovi

Škola Praktikuma

Škola Accessa

Skoro svakodnevno slušamo

 

"Sve je to lepo, ali to nije tako!"
ili: Kako sam svaki dan pominjao svog druga Rašu

"Kako smanjiti doživljaj" - ili kako neiskusnom projektantu informacionog sistema objasniti suštinu posla kojim treba da se bavi.

Više puta su me pitali kako sam uspeo da steknem toliko iskustva u Officeu i kako uspevam da brzo reagujem na mnoge probleme. Odgovor leži u praktičnom iskustvu "na terenu", uz valjane uslove rada koji podrazumevaju intenzivnu upotrebu originalnog softvera i prateće literature. Međutim, sećanje na početke upotrebe Officea me priseća na jednu ličnu priču...

Najteže od svega u poslu projektanta informacionog sistema je problem združivanja tehnologije i ljudi. Možemo parametrizovati i mašine i programe, ali ljude ne možemo. Jedino što nam preostaje je da se približimo razmišljanju i navikama onih koji nisu uvek prijateljski raspoloženi prema "tim spravama" i da očekujemo da će i oni napraviti bar jedan korak u susret novim tehnologijama. Čak i u idealnim uslovima, mi informatičari uvek moramo da napravimo korak više od drugih i da opstajemo bar taj jedan korak ispred.

Prepričaću vam jednu anegdotu iz svog iskustva. Zapravo, priču koja nije duhovita... Kako god okrenemo, reč je o situaciji u kojoj su se našli i neki od vas: samo vi znate koliko je bilo mučno doživeti takvo iskustvo.

Pre nekoliko godina, prvih dana deda Avramovog dinara, dok sam lupao glavu kako da se izvučem iz propale firme u kojoj sam bio zatečen, ponuđeno mi je atraktivno radno mesto: u jednoj proizvodnoj firmi trebalo je osnovati informacioni sistem od nule. Trebalo je preispitati sve tokove dokumenata, naglavačke preokrenuti principe poslovanja, uvesti računarsku opremu i softver, a potom ih implementirati u jezgro poslovnog sistema kao vitalni resurs.

Šta bi više poželeo informatičar koji se ne plaši posla, a želi da se iskaže? Nekoliko dana sam pravio elaborat pravca razvoja informacionog sistema, a na kraju ga brižno odštampao na bledo zelenom papiru, kako bi izgledao atraktivnije, i odneo ga direktoru firme. Trud je urodio plodom i dogovoren je dan mog prelaska iz jedne firme u drugu.

Tad sam stupio u akciju: jurio sam informacije, dogovarao kupovine opreme i softvera, prikupljao iskustva svojih kolega. A onda, u jednom ugodnom ambijentu u Novom Sadu sreo sam svog druga i starijeg kolegu Rašu, čoveka koji je u ovakvim poslovima pregrmeo mnogo svog staža; želeo sam da čujem neki pametan savet. Skoro pola sata, Raša me je pažljivo slušao, a kad sam završio, rekao je samo ovo:

"Sve je to lepo, ali to nije tako."

Najpre me je pun minut pustio da se čudim, blago se nasmejao, a onda mi je lagano objasnio. Nije reč, kaže on, o tome da se ažurnost stanja svih magacina svede sa tri nedelje na četiri sata. Nije reč o tome da se zna trenutno stanje duga komitenta, a ne ono od prošle nedelje. Nije reč o tome da se dokument plasira za pola sata, umesto prekosutra... I nabroja on tako bar desetak "podrazumevanih" stvari, da bi na kraju zaključio:

- Nije reč o tome šta ti možeš, nego šta želi Veliki Poglavica. Ono što on ne zatraži, može da stigne i sutra. A ono što zatraži, ima da mu odneseš odmah. Njega interesuje podrška u hodu, a ne izveštaji od sto strana...

Šta je, zapravo, Raša pokušavao da mi kaže?

Informacioni sistem ne čine računari, mreže, operativni sistemi, funkcionalni softver. Informacioni sistem čine ljudi u poslovnom sistemu i veze između njih. U tako shvaćenom informacionom sistemu ritam treba da uspostavljaju rukovodioci, a ne informatičari. 

Ne postoji to uputstvo u kome piše čemu treba dati prioritet u obradi podataka. To moraju zajedno da otkriju rukovodilac i informatičar. A kada se to tog saznanja dođe, presudna stvar je vreme: najpre, vreme za uspostavljanje, a potom i vreme prenošenja informacije iz jednog oblika u drugi. Postoje dva ključna tehnička resursa koja će pomoći u ovom poslu: prvi je oblik zapisa podataka, koji mora biti takav da se njime lako manipuliše; drugi resurs je softver, alati kojima se ti podaci obrađuju. Poenta je, dakle, u fleksibilnosti: prikupljanje podataka i redovni izveštaji, oni koje traže zakon i tekuća operativa, imaju standardni ritam i njih je lako uvesti. A pravi pokazatelj sposobnosti informacionog sistema je u brzini i tačnosti izrade atipičnih izveštaja, onih koji će biti formirani možda samo jednom i nikad više.

Eto, to je bio razlog što sam počeo da koristim Microsoft Office - na osnovu matičnih podatka prikupljanih na licu mesta, mogao sam da formiram zbirne i izvedene tabele u Excelu i da plasiram dokumente u Wordu, izrađene od unapred formiranih šablona. Znajući da je programer uvek za sve kriv, kupio sam gotove osnovne programe od proverene softverske kuće; nisam programirao ništa osim VBA koda, jer sam angažovao Excel i za mnoge druge poslove. Kasnije sam lako prenosio utvrđene tehnike rada na druge, a ja sam se bavio samo onim obradama koje su iziskivale malo više kombinovanja. PowerPoint je jedini program paketa koji nisam koristio, jer je uto stigao i HTML, pa sam prezentacije spremao u obliku prikladnom za publikovanje na Web...

A, da: direktor je sve odgovore na svoje upite dobijao na papiru u roku od 10 do 60 minuta...

Pre neku nedelju, reče mi jedan kolega, čovek sa kojim vrlo često razmenjujem mišljenje o poslu: "juče sam naleteo na onaj tvoj greenpapers od pre šest godina", aludirajući na whitepapers, dokumente Microsofta u kojima se objašnjava strateška važnost novih tehnologija. Koliko sam tada bio zelen, ne biste mogli da poverujete. Da tih godina nisam imao Microsoft Office, ko zna kako bi sve ispalo...

I dan danas, svakog dana se setim replike "sve je to lepo, ali to nije tako": Raša je bio u pravu.