Beleške

Matična strana sajta

Novo na sajtu   Mapa sajta   Beleške   Kontakt   Pretraga MSKB  Blog Praktikuma   RSS feed   P@W @Tw   Izvezi stranicu u PDF

Office Praktikum

Office 2010!    Access   Word   Excel   Outlook   PowerPoint   VBA   Razno o Officeu   Instalacije i ispravke   Problemi u radu   Autorski članci   Download zona   Office bajtovi

Škola Praktikuma

Škola Accessa

Skoro svakodnevno slušamo

 

Članak o aktivnoj registraciji je privukao vašu pažnju. Jedno reagovanje nas tera na razmišljanje, ali valja li verovati u teoriju zavere?...

Da li nas Veliki Brat posmatra?

Posetilac sajta, gosp. Luka Salapura nam piše:

Poštovani g. Grbiću,

U vašem odličnom tekstu "Office Setup - Novi koncept: aktivna registracija" koji sam pročitao na vašem sajtu "Praktikum na Webu" napisali ste da "Microsoft krije tačan spisak komponenti koje se proveravaju pri instalaciji, ali je izvesno da su to procesor, matična ploca, hard disk, video kartica i mrežna kartica".

Potpuno razumem i Microsoft i ostale proizvođače softvera da žele da zaštite svoje proizvode od ilegalnog korišćenja, ali... Sprečiti ilegalno korišćenje softvera je jedno, a znati šta ko ima instalirano u mašini je nešto sasvim drugo. Verujem da su vam statistika i analitika dobro poznati te će vam sigurno biti jasno da se na osnovu konfiguracije mašine može doći do psihološkog profila vlasnika ili korisnika što svakako nije bezazleno.

Šta mislite koliko vredi, i kako se sve može iskoristiti, baza podataka o tome koji se hardverski elementi koriste na milionima računara sa sve informacijama o njihovim vlasnicima?

Zar ovaj novi koncept "aktivnog registrovanja" ne zadire ozbiljno u ljudska prava?

Kako da korisnik zaštiti, s punim pravom, informacije o sebi od ilegalnog korišćenja?

S poštovanjem,
Luka Salapura

Ako bih mogao da dam dobar odgovor na ovo pitanje, to bi značilo da znam mnogo više nego što zaista znam. Konotacije ponašanja Microsofta se zaista mogu protumačiti kao slika "Veliki Brat te posmatra", ali ja ne mogu da poverujem u to.

Akt o privatnosti, koji postoji u Americi i koji predstavlja "svetinju američke demokratije", verovatno bi mogao da se primeni i na ovaj slučaj. Međutim, ovo osetljivo pitanje može da se posmatra i iz prostog ugla tehničkog zahvata koji se koristi u legalne svrhe. Beleženje podataka o sastavu računara je jedna od starijih metoda: sećam se da su neke komponente velikih računarskih sistema (Honeywell, na primer) imale upisan serijski broj u čipove i da se tako moglo ući u trag svakom delu od proizvođača, preko servisne mreže, do krajnjeg korisnika i kasnijeg prometa polovnim delovima. Microsoft, u suštini, nije otktio ništa novo. Ali, PC je mnogo raširenija sprava od ondašnjih računarskih centara i šira populacija može da reaguje negativno na koncept aktivne registracije.

U računaru već postoje neki jedinstveni identifikatori: recimo, uobičajeno je da se u mrežne adaptere ugrađuje jedinstveni broj dužine 12-16 bajta, koji se koristi da bi mrežni protokol mogao da poveže tačni računar sa tačnim paketom na nivou fizičke komunikacije. Proizvođači diskova često ugrađuju identifikatore primerka u specijalnu, nepristupačnu zonu diska, navodno sa namerom da se osiguraju od falsifikovanja serija na tržištu. Prošle godine je bilo reči o tome da će Intel P III imati u sebi jedinstveni serijski broj; kada je izneta (nikada potvrđena, ali niti demantovana) spekulacija da će taj broj biti povezivan sa registracijom vitalnog softvera, desila se burna reakcija javnosti. Do ovog časa, koliko mi je poznato, taj serijski broj u procesoru P III ne postoji...

Nisam siguran da je Microsoft ciljao baš na sagledavanje psihološkog profila korisnika. Pošteno govoreći, ključna tržišta na kojima valja čuvati licencu su korporativne mreže, gde je česta pojava da se kupi jedan primerak nekog softverskog paketa, a potom se taj primerak instalira na sve računare u mreži. Time se flagrantno narušavaju uslovi korišćenja paketa i proizvođači softvera ostvaruju gubitke. Krajnji cilj, rekao bih, jeste intenzivno prevođenje korisnika u uslove korporativnog licenciranja, koje podleže drugim pravilima cene, održavanja i nadgradnje. Formirati "psihološki profil korisnika" u takvim uslovima, ipak, nije moguće niti ima smisla.

Osim toga, ponekad čak i legalno kupljen softver, koji se koristi u uslovima koji zadovoljavaju EULA licenciranje, nije valjano registrovan - prijavljen - proizvođaču, što otežava rad tehničke podrške, samim tim smanjujući kvalitet rada tih službi. Ovo je posledica koja ide na štetu korisnika, a uobičajeno je da se optužuje proizvođač. Normalno je da tehnička podrška bude ugrađena u cenu: ne baš mala cena softvera treba da znači potpunu mogućnost optimalne primene programa, a softver je danas toliko složen da je tehnička podrška neophodna.

Sad, da ne bih zauzimao stav prema bilo kojoj strani u nastaloj situaciji i da ne bi zvučalo kao da branim Microsoft, zaista moram reći da me koncept aktivne registracije tera na razmišljanje. Ali, ne verujem ni u kakvu teoriju zavere, niti verujem da bi Microsoft mogao postići potpuno okupljanje informacija do nivoa "Velikog Brata". Ono što me plaši je čisto praktična stvar: hoće li se pokazati da aktivna registracija radi optimalno? Da li će biti problema kada korisnik zatraži novi aktivacioni broj? Da li će, jednoga dana kad i operativni sistem bude imao ovakav koncept instalacije, korisnik biti u prilici da poveže zahtev za aktivacionim brojevima za, recimo, Windows, Office i Visual Studio? Nije neobično da neko promeni tri-četiri mašine za dve do tri godine, što je prosečno vreme pre nego što aktivni korisnik promeni svoj softver, pa se može očekivati da će biti mnogo ovakvih situacija u praksi.

Pitanje je, zaista, koliko ima svrhe prikrivati neke osnovne podatke o sebi u ovom kontekstu: Microsoft će sa registracionog kartona već preuzeti mnoge podatke o korisniku, a aktivnom registracijom podatke o računaru. Neka koriste to kako žele. Ono što ne bih voleo da znaju jesu moje navike u korišćenju softvera (osim ako bih sam hteo da ih saopštim) i vrsta rezultata koje ja proizvodim svojm radom. Takva kontrola bi bila neprihvatljiva: razmislite sami kako bi ste se osećali kada bi vam neko non-stop zavirivao preko ramena dok radite.

U svetlu najnovijih informacija, nakon kojih možemo očekivati cepanje Microsofta na dve firme (mada će potrajati dugo dok se ovo ne desi), možemo se zapitati: koja od firmi će biti pravni naslednik podataka koje je Microsoft već formirao u svojoj korisničkoj bazi? Verovatno bi se ta baza podelila prema programima na osnovu kojih su podaci prikupljeni, ali je moguće i da obe firme zadrže sve podatke. Meni lično, da budem pošten, to je svejedno: verujem da bilo koji podatak koji Microsoft ima o meni ne može ići meni na štetu, jer koristim legalno nabavljen softver. Kada počne intenzivna primena aktivne registracije (a počeće), ilegalni korisnici Microsoftovog softvera će verovatno morati da razmisle da li će koristiti nove verzije. Pošto ne zastupam tezu da je upotreba ilegalnog Officea pametna stvar (ne zbog koristi Microsofta, već zbog krajnje produktivnosti korisnika), neću braniti korisnike, niti ću negativno reagovati prema Microsoftu, dok god moja privatnost ne bude narušena.

Tržište softvera je dovoljno veliko da svako može pronaći ono što mu odgovara. StarOffice je besplatan; Linux je besplatan; pa, izvolite: birajte sami.